Zvezda

гр. Стр. 222

жива: С гране на грану смандрља се и дође к нама. Била ме '-усте, иотсечене, пепељаво-плаве косе, великих жи<> да очију, које се на мени зауставише са чудноватим %зраз'ом дрске слободе, лица пријатног и веселог. Што ' се тиче одела, тешко је означити, на пр. хаљина и не беше права хаљина, њу је изумела мис Луција; личила ј је пре на блузу дугачку до колена, утегнута око појаса I кожним кајишем, с бокова беше од јаке пепељаве кадиве,, да би могла пркосити издеротинама; на грудима имала ј" је велику вратну мараму „р1аз1гоп" јасно црвене боје а приденута златном иглом у виду мача. Луција ме узе за руку, снажно стеже и одлучним тоном рече: — Мило ми је, што сам се познала с вама, госпо! дине! За тим обрте леђа и у касу отрча кући вичући: — Да наредим чај. Пратио сам је погледом, смешећи се; тада ми рече г. Персевал: — Јелте да добро трчи? Ја сам вам рекао, да је то дечко или управо Шекспиров паж ; сетите се Розалинде у „Аз уои Нке Ц." Мени се то свиди. [ Што сам видео по подне, уверио сам се, да г. Персевал није претерао. Увео ме у Луцијину собу, која ме још више зачуди, но одело у девојчета. Рекли би, да је ћелија; један једва покривен, гвозден кревет, четвртаст ' сто, три сламне столице — беху цео намештај, а деко0 рација састоји се из једне карте и збирке мачева за г борење, пиштоља и бичева. — Ово су моје лутке. Глас и покрети беху јој увек као у каквог немирг ног дечка. Говорила је и смејала се гласно; причала ми ^ је о својим пројектима у бз^дућности. Хоће „да уради 0 што год" као човек, на пр. да буде инжињер или агро^ном, јер њен отац има огромно имање у Сједињеним Државама. По који пут се окрене опу говорећи: „Је ли, оче?" Г. Персевал одобраваше. Кад ме је одвела на друм, опази издалека пошто1ш ји карамљиваше, сагибајућн се под теретом . писама и новина. ] — Ала је спор тај човек, викну. Хоћ}? да видим, има ли што за нас; па, као стрела, отрча. ( Кад се врати истим трком, ја је смејући се назвах госпођица Аталанта. И — Сасвим тако, рече Персевал, Аталанта, Аталанта. , — Шта је то Аталанта? запита Луција. , Ја јој одговорих: „То је била једна принцеза из старих времена; њен отац ражљућен, што је добио кћер. остави је у једној шуми. Сисала је млеко једне мечке ( и постала изврсан ловац. Трчала је исто тако добро као и ви. Кад је била за удадбу, јављаху се просиоци у великом броју, јер је она била добра партија, као што ( се данас каже, но она изјави, да ће се само за онога удати, ко је буде надтрчао. Они, које је она надтрчала, били су осуђени на смрт... Ви не би тако свирепи били, г јелте?" Луција слушаше са великом пажњом. Заустави се 1 на сред друма: — Не, рече озбиљно, то није код нас у обичају. Ја наставим: „Много младих људи погинуло је због ње; једном се приказа један млад кнез, по имену Мела-

Број 28

нион. Био је тако леп, да му је Афродита дала три златне јабуке, које су га спасле, јер трчећи, онје бацао једну по једну; Аталанта — која у ствари беше ипак жена — заустављала се и купила их, те тако буде побеђена..." Луција прсну у смеј. — Ах! лепа историја! повика, Аталанта је била будала. Кад бих ја трчала, не бих се зауставила, рад такве маленкости!... * * * Задржасмо Луцији тај надимак и доцније, увидех, да сам га праведно изабрао. Г. Персевал и његова кћи вратише се после више година једнога лета у Шампел. Волели су свој лепи врт, засађен старим дрветима, и строги а леп предео, кош се протезаше између Салева и даљних крајева Јуре. До седамнаесте године мис Аталанта носила је своје чудно одело, кратку косу, мушку мараму и шешир. Трчање надмашаваше сва задовољства; ништа је тако не одушевљаваше, као кад успе, да Изазове каквог суседа и кад га у трчању победи. Понижење њених жртава занимало ју је изванредно. Пут што води између цветних ограда, прекинут стрмим обалама Арве, био је често сведок њених игара; суседни пољски становници, честити, мирни љз^ди,- с чуђењем ме често питаху: „Каква је та чудна девојка, што личи на мушкарца?" — Кад сам им објаснио да је Американка, одговорише ми: све се дозвољава људима другога континента. Када је узела осамнаесту годину Лз^ција се промени. У пролеће дође у костиму врло елегантном, са дивном бујном косом, која се као свила преливаше. Сећам се неких речи, које смо разговарали, шетајући одмереним корапима оним истим друмом по коме је она онако дивно трчала. — Е, мис Луција, ви сте сад одрасла девојка. Она само учини : ех ! Мало напрћи усне, као да би хтела рећи: „не могадох избећи свој род, то није моја погрешка, волела . бих, да о чем другом говоримо." ^ Ја наставнх: — Аталанта је умрла... Она повика: Ох, ја трчим још. — Мање, ја се кладим? Не, не, врло добро, уверавам вас... Само, ви разумете. Презрив поглед баци на своју сукњу, тиме ми објасни, да њенп покрети немају пређашњу слободу. — Дугачка сукња, дуга коса. И накит, госпођице Луција ! Леп накит ! Хе, хе, то се жена буди : Ева, ваша прамајка, ви знате... Прстима пуче немарно. — Ба, рече. — Па онда, плави цветак, љубав... Она прсну у смех! А, то не, никад. Смех јој је звонио јасно. Ја ипак наставих: Хе, младе девојке све тако говоре, и оне које не умеју трчати. Она смагну раменима: Л>убав, рече, љубав је за сентименталне лутке.

3 В Е 3 Д А

м.