Zvezda

Стр. 236

3 В Е 3 Д А

Број 30

сачувај Боже, Ајфелова кула! А ка врх куле, као стоји његова планета, у виду — овна! И он се сети цедуље. Извади је из џепа. Пила је сва прљава изсавијана, а ивице савијугка већ се ојеле. Па опет могао је прочитати: »Чувај се помрчине! Ако преболеш 28 годину, живећеш 60...« А он још нема 28 година. Па се опет замисли. Руке му падоше на хармунику. Узе и развуче... »Гиине. веенее..!« Зајеча из собичка. »Доста, Тасо, ако Бога знаш!..« Виче тетка Мага... »Ха, ха, ха!..« Смеје се Тинка на дућанским вратима. * Освануо је чудан дан... Страшан дан... Ужасан дан! Дан прошевине Тинкине!... Е, молим вас, ко се могао и надати, да ће Тинка поћи за Трајка фурунџију! Али ето, испросила се! И сва улица говори о томе, само је Таса још јаче занемео. Набрао је обрве и ћутао. Изгледао је сам себи на своју планету... У бесу, ухватио је муву зујачу и забб јој сламку, па је пустио да шета по столу. Сад је мува отишла, чак на крај стола, а њему изгледа: као да је то Тинка, на као да је убб —■ мачем!... »Умри, невернице« рече и уздахну!... Онда је наслонио усијано чело на сто. Десну руку бацио нреко стола и мислио на црне ствари, док није — заспао! У једном му се учини, као да га њен прстић дирну по врату — као да га голица! Отворио је очи. Јест! Још га голица! Баш као да — мили! И махну руком, а зујача са сламком, падне му с врата... Дубоко је у ноћ било, кад је тетка-Магу тргло из сна: »Гине, вене...« Сиромах! Свирао је, рад утехе. Најзад, остави хармунику. Решио се на нешто велико. »Будеш ли храбар, победићеш!« Тако пише у срећки. И он хоће да је храбар, да победи!... Реши се, да иде; да јој куцне на прозор. Да је изазове; да јој каже: да мора бити његова!... И изађе напоље. Помрчина као тесто! »Чувај се помрчине!« И то пише у срећки. И он се врати у собу. * Јадан Туњави Таса. Од свадбе Тинкине, прошло је већ година дана. Тинка се већ научила, да прави ђевреке и »гурабије с бибер«. Тшрко, шегрт, изучио да својеручно направи папуче. Комшилук се навикао на Тасину хармунику, али Таса се није могао навићи: да заборави Тинку... Ушао је у 28 годину. Зрео човек, а — нежењен!...

А да је узео Тинку? Било би све друкчије. Купили би и »мебл«. Удесили би и собу. Имали би и све ситнице, и конопац за кошуље и кацу за купус. Па би тукли и свиње; топили би и маст... Па чварци! А он воли чварке! И његова би деца волела чварке... И поче да сања: како има децу. Па му и онај најмањи проходао. И метнули му синволе свих занимања. Ломе му „поступачу«. А мали иде.. иде.. И узе перо!... Биће писар! Више него отац! Благо оцу!... И опет додирну хармонику, а ноте, чисто саме, свирају: »Гине... вене!«.. * Страшно се промепно Таса Тасић. Нико не зна шта му је? Упале му очи, а испод њих модри колути. Осушио се, па дошао још дужи. Салонски г анцуг« постао му широк и изгледа, као да је туђ навукао. Сви мисле: да је, једва једном, ироменио одело!... Где седне, ту се тако замисли, много крупније но пре, па заборави и да руча. Кад је код куће, заборави да оде »на дужност«. Тако данас; тако сутра. После му се учинило: као да је »ферије«, а о »ферију« не иреба ићи у канцеларију. И није ишао. А кад му се учинило, да је прошло „ферије«, отишао је. Ушао је у канцеларију. ГЈошао своме месту. Гле! Неко други седи на његовој столици! Шта ће тај ту? Но. можда је Таса погрешио место? И погледа наоколо. Не, не! То је његова столица. — Молим Вас, устаните! — А што, молим? — То је моје место ! — Било некад! — Рече онај, па се насмеја. — Та, зар не знате, да сте отпуштени ? Додаде један риђи практикант. — Истерани сте, туњави Тасо! — Вели други пракгикант, онај шго бренује косу... А Таса стао, па гледа. Гледа преда се и види — своју планету!... Једва је дошао кући! Пао је на миндерлук и никако не може да дође к себи! Он! Истеран!...

* Кад је, у јутру, ушла тетка Мага, у Тасину собу и унела му црну каву, вриснула је! Испустила каву и побегла! Таса је седео на дивану. Укочене очи, без ' икаквога сјаја, гледају кроз проз нрозор на дућанска врата, а хладне, жуте, суве руке, стегле хармонику, као да би хтеле, да одсвирају још једном: »Гине, вене..." Шабад октобра 1898 год.