Zvezda

БРОЈ '35 БЕОГРАД, НЕДЕЉА 20 ДЕКЕМБРА 1898 ГОД. II

ИЗЛАЗИ ушорником, чешбртком и недељом ЦЕН А: за 1 меоец 1 динар шш: 1 круна

Претплату трева сј1ати : ШТАМПАРИЈИ ПАВЛОВИћА И СТОЈАНОВИћА Неплаћена лпсма не примају се

Рукописи не враћају ое.

Претплату примају све поште у Србији и иностранству

ПОРОДИЧНИ лист

УРЕДНИШТВО СЕ НАЛАЗИ У ДУБРОВАЧКОЈ УЛ. БР. 9

ГБГЕРОЈ" 10 ГГЕ 3 .. г2Ц.

Уредник: Јанко ЈУ1. 7}еселинобић

БРОЈ" З-О ПР.

ФАНТАЗИЈА нЗ©" Скрхана ла^а, још катарка вири, Ни шума точкова, ни вике морнара, Љуљушка ое море, хладан ветар пири, Све је мирно, тихо, еве се сад одмара.... Камо капетана, и путниди камо ? На дну океана еве епокојно епава ! А погледај небу, на виеини тамо Крај преетола њихов лик ее оцртава! Сокољанин.

ПРЕД БЛАГАЈНИЦОМ - ДРАГОМИР МАРКОВИТ,. «•— (свршетак). — Шта мислите — рече онај мањи и намигну весело — кад би ми нешто »упалило« —• па главни згодитак! Јао, полудео бих од радости! Замисли: ја седим у соби и учим какав несносан иредмет; наједанпут се врата широм отворе и Чива, сараф, улети сав задуван: »И, господин, и добили сте сто хиљада... —- Доиста, па који ти је број срећке ? —• прекиде га онај други. — Број? Море, ја и немам срећке, него тек онако... фантазирам. —- Баш си будала! рече му овај, и гласно се насмеја. Крај прозора седе две дебеле жене, са раскопчаним бундама, а у лицу црвене од врућине. Једна од њих држи корпу. Оне полако разговарају. — Бога ми, не знам шта да се ради — рече једна, одмахну главом и подиже обрве у вис. Скупоћа, скупоћа, а пара нема — па мука жива. Ето, остала сам данас без десет пара. За ручак

нисам ништа ни снремала, него, ако ми да оно мало пара, узећу што на пијацу. — Тако ти је, кумо, и код мене — рече она, што је држала корпу — мало пара а много треба, иа не знам, како ће да се излази на крај. Ето, кроз који дан је и »први«, па треба и кирију платити..— Ама је л' ви, оно, још сеђасте на Врачару? прекиде је она друга дебела, са раскопчаном бундом. — Није, кумо; преселили смо се. Влажно, влажно, па не могу, слатка, да ми деца пропадну, Сваки дан по некоме тек нешто фали. А и далеко је, сестро, деци за школу. — Па где сте сад са станом? — упита опет она друга. — Сад смо у Савамали; ако знате ону двокатницу са балконом, па одмах преко пута, једна омалена кућа са четири прозора; баш до пиљарнице. — Нешто не могу да се сетим... — Та како да не знате — одмах до гшљарнице. Само упитајте где седи госпа Живка, удовица. Свака ће вам показати. — Јест, јест, сад се сећам — рече она дебела, ма да опет ннје знала где је то, само се бојала, да јој ова поново не објашњава. — ...Па то, кажем вам, треба за кирију — настави опет она, што је држала корпу — па ми онај млекаџија сваки дан проби главу: »Госноја, кад ћемо оно мало да намиримо.« Па треба у бакалницу; па ово; па оно. А деца већ одрасла, иа једно: мајко, хоћу оно — па лепо човек да излуди. —- А колико имате деце? упита једна мршава удовица, којој се већ досадило, да непрестано ћути. -— Е, моја госпођо — четворо. Тројесумали: све једно другом до ушију; а најстарији ће, ако да Бог здравља, до године у Академију. — Нека су вам живи и здрави —■ рече мршава удовица, па опет ућута. Настаде пауза. На једној клупи седи један крупан жандарм, риђе косе и бркова, и држи у руци велики протокол. До њега седи један малишан, који је испод мишке држао књиге, а обема рукама стегао признаницу за пензију. За тим једна девојка и још две подбрађене удовице.