Zvezda

Стр. 312

3 В Е 3 Д А

Број 39

а непристрасна историја већ је оштрила своје длето да у вековну бронзу уреже исход ове исполинске борбе. На којој ли ће страни бити победа? Која ли ће бити побеђена? Оштра неодлучност у којој се подстицало самољубље двају табора у надметање двеју раса. Између њујошког Електрик- клуба и лондонског Ексцентрик-клуба то се надметање развило у родољубље. Очевидно је било да ће на дан одлучне борбе застава побеђенога народа бити истакнута али не и развијена на балкону побеђенога друштва, и да ће његови чланови бар шест месеци носити флор. Само тако треба подносити узвишене боле и јаде, прогутане увреде и поруге, јер их никакво задовољење не би могло више залечити и избрисати. А таква је била погодба за борбу. Требало је да та партија буде једна једина у својој врсти. Она се никако не би могла започети, јер је са обадве стране било тако уговорено, да ни под каквим изговором не може побеђени тражити да се партија врати у своје првобитно стање. То је био двобој без помиловања: из њега је требало да изиде жив само један противник. Дакле и одвише су познавали карактер обадвојице бораца и њихов несавладљиви понос те су их за то и сматрали кадрима за ту величанствену борбу. До душе сила су муке видели докле су их приволели на ту борбу. Када је, помоћу дипломације, импресарио Корнелије Квик, у чијој се глави и зачела та велика мисао да приреди овако што, дошао да им у начелу одреди место састанка, тада се истаче једно врло важно питање због којега у мало не одоше у ветар толики напори, — то јест питање: где да се састану? У Енглеској? — Никада не би Џонатан Пим пристао на то. У Америци? Замало што се Том Пени није угушио од љутине онога дана када су му учинили тај дрски и неиромишљени предлог. Зар један корак ближе противнику није уједно и почетак губитка права и прећутан доказ о својој потчињености? Њихово устезање било је сасвим правилно и на своме месту, јер се тако не би ни једна ни друга страна излагала неприлици. Тражило се, дакле, неко помирљиво, неутрално земљиште. Но где да га нађу? Кад би некако усред Атлантика било какво острво, какав гребен, каква стена, онако право место за играче и две столице, е онда би тешкоћа за час била отклоњена. Но Провиђење, којему је задатак да предвиди све, није било предвидело овакав случај. Да би поправио оно што је небесна свемоћност заборавила да учини, предложи импресарио да се у најам узме једна лађа која би стајала насред Атлантика, на подједнаком растојању и од америчке и од енглеске обале. На ту би лађу дошла оба борца и лађа би ту остала, као какав понтон, за све време игре. Две флотиле, једна енглеска, а једна америчка, служиле би им за доношење животних намирница и угља. Оба противничка клуба, Ексцентрик и Електрик поднели би попола трошкове око тога, а он, Корнелије Квик задовољио би се монополом на опкладе и својом таксицом по један од сто на целокупну уложену суму. Али и тај тако вешто измишљени план морао је пропасти. Ко би унапред могао рећи колико ће трајати

партија између таква два противника као што су чувени Џонатан Пим и славни Том Пени? Може бити и шест месеци. А шест месеци бити на мору — то је, Бога ми, и опасно. Могла би још наићи каква бура те оправити чувенога Џонатана Пима и славнога Тома Пениа да у трбуху каквог морског чудовишта или Јонина кита или какве змије која је приврженик уставне монархије доврше своју партију шаха. Требало је наћи какво друго, ограничено средство. То ограничено средство била је електрична жица која ће стећи себи име са покушаја везе између старога и новога света, и тако су се већ осам и ио месеци борили Џонатан Пим и Том Пени о назив „јединога светскога вештака племените игре, шаха". II Сваких дванаест часова телеграфовао је Том Пени Џонатану Пиму: „Ја мичем лауфера на поље 15." А сваких дванаест часова одговарао је Џонатан Пим Тому Пениу: »А ја мичем краљицу на поље 27." А у свакоме размаку од дванаест часова импресарио Корнелије Квик, који је остао у Њу-Јорку, добијао је из Енглеске у средњу руку две стотине педесет до три стотине депеша од оних који желе да учествују у опклади. Он је на њих одмах одговарао да их прима. Једанаест писара радили су код њега непрестано, водили то прекоморско рачуноводство и превртали од јутра до мрака и од мрака до зоре листове огромних регистара у којима су се, у збијеним колонама, низала највећа имена из енглеске аристокрације, све лице у лице с трговцима петролеума, месарима, најколосалнијим богаташима слободне Америке. 'Голика је велика била размена депеша, коју је проузроковала ова међународна борба, да су се поводом овог неочекиваног догађаја | спасла и на мах опоравила три подморска електрична друштва у очи својега жалоснога банкротства. Почев од 15 октобра прошле године партија је била сумњива. При крају децембра Том Пени беше толико ослабио да су се акције Џонатана Пима јако попеле и постале тако рећи безграничним. Но око половине јануара енглески је бора 1 ; неким генијалним лукавством задобио све што је био изгубио па и још више. Пим се се полако смандрљавао, а Пени се, опет, полако уздизао. При крају марта месеца опет Пени одржа превагу. За тим се бојно поље стеснило и расплет борбе постајао је све више и више бржим и одлучнијим. А од сутрадан већ се стаде мењати судбина битке; ратна срећа се, бар по изгледу, наклањала од Џонатана 'Гому и од Тома Џонатану, узносећи и бацајући њихове поштоване присталице на врхунац тријумфа и у бездну очајања. Најзад 25 маја амерички борац доби такво надахнуће које савлађује и саму судбину. Кад Том Пени доби његову депешу, њега свега проби хладан зној. Но ипак се није дао тако лако ухватити у кљусу и још за пет дана продужи своју агонију. Тридесетога маја њему сину нада. Последње мицање његова противника отво-