Zvezda

Стр. 52

3 В Е 3

Број 7

— Ах, подлац један, и у сну игра рулета. Та устани кад ти велим ! Овде је горе него на рулету ! Кад Коњурина стадо^е гурати, он се пробуди. Испричаше му у чему је ствар. Он их није одмах разумео, него само колута избуљеним очима. — Овде је сијасет разбојника... Ми путујемо кроз места, где има много разбојника, тумачи му Глафира Семјоновна. — Разбојника? — Да, ца, разбојника... Нападају и пљачкају... — Тфу ! развуче Коњурин. — У такво ли местанце заврљасмо ! Какав нас, пита се, ђаво носи по овим Палестинима? Од добра, спокојна лшвота, од једанпут у разбојничко гнездо! То онда треба новац у чизму прикрити? или... И он се накашља, па стаде изувати чизму. — Не треба да спавате, него чувајте стражу ! То вам је најбоља предохрана, говорила је Глафира Семјоновна. — Међу тим ви дремате као бабе. — Али, ти нас ниси предупредила... А ја сам заиста знао, да у овој Италији има бандита, само сад ни на крај памети за њих, — рече Николај Пвановић, и такође стаде изувати чизму, говорећи: — Кад стрнаш новац у чизму, онда мо'ш рећи да си сигуран ! Где ти је она бриљантска брезлетна, Глаша? — У торбици. •— Извади је отуда, иа метни за мидер. Само подубље... — Заиста, то треба учинити... Ја ћу и прстење и минђуше тамо... рбче Глафира. — Мећи! мећи! Е баш је чудо, како да се раније тих бандита не сетимо ! говораше Николај Ивановић, испразнивши кесу са златом и новчаник од пагшрнога новца, и остављајући све то у чарапу. И Глафира Семјоновна је сместила своје драгоцености из торбице. — Одозго, Глаша, прикриј џепном марамицом... па добро стегни конопце, саветује Николај Ивановић жену. — Та већ знам ја то !.. Немојте ви само спавати. — Море, какав ту може бити сан, кад је овака опасност! одговара Коњурин. — Метните, матушка, и мој бриљантски прстен тамо, с вашим стварима; јер у чизму не иде, жуљи ме. — Не, не, нема где. Сакрите га под колено. — Ама, бојим се да не испадне... — А ви привежите голен. Ево вам узице. А ти Никола Ивановићу извади револвер. Боље ће бити. ЈБуди чим виде оружје, — одмах друкчије говоре. Николај Ивановић направи кисело лице и почеша се иза врата. — Та извади! Шта оклеваш? викну на њега жена. — Замисли, душице, ја сам реролвер оставио у сандуку, а сандук је у великом пртљагу, одговара он. — То нам још треба! Па што си га онда понео собом ?... — Тхе, шта да му чиниш ! Кад смо путовали из Берлина у Париз, он је био у ручном пртљагу, и ни једном није требао, а сад, кад ми треба — у сандуку је.

— Дабогме! Кад пролазимо кроз места где треба револвер, онда га ви бацате у пртљаг! — Па, шта да му чиниш? И сам се грдим, али, која вајда од свега тога? — Ако је по вољ>и, ја ћу извадити мој путни ножић? Он је са свим на форму кинжала, — проговори Коњурин. — Та, разуме се, извадите га и метните , како ће се видети. Али, најглавније је — не спавајте! — Од куда може бити ту сна? II кад бих хтео, не спава ми се. Коњурин извади ножић, отвори га и стави крај, себе. Дођоше на неку станицу. На платформи се опет указа онај црномањасти Талијан, с црвеном врвцом на шеширу и необријаном брадом. — Ено га, ено га!... Има неколико станица што мотри на нас, врља испод прозора и загледа у купе... рече Глафира Семјоновна, показујући га. — И он има друга, који је врло страшан. — Заиста, лик му је страшно богопротиван. Да трудна жена њушку његову усни, — свашта би било, — одговори Коњурин и показавши Талијану, кроз прозор, свој путнички ножић, дуго је време вртио га и титрао се њиме. — Фуј! баш ме поједе то, што ми је револвер у багажу! уздише Николај Ивановић. Остатак ноћи све троје проведоше у седењу. Никоме се није спавало. (НАСТАВИТ.Е СЕ)

мртва-п; - а. кругловх I Лаганим корацима ушла је она у кабинет свога мужа, одевена у лаку, скупоцену хаљину са прорезом на грудима! А руменило се разлевало по оном млечно белом врату и рукама, на којима меко звецкаше златна гривна са великим прстеновима. А брилијантски брош на грудима и дијамантска звезда у црној, густој коси допуњаваху њену лепоту. Гордо носећи своју главу на плећима, смело су гледале ахатне очи испод великих и црних обрва, а лако полуотворена уста показиваху два реда белих, чистих зуба. Нос је био најлепши украс њеног овалног лица, чији је израз показивао у исти мах и гордост и доброту и разум. Још из даљине осмехнула се на мужа свог, који је лежао на меканом сћа15е-1оп§ие-у са ногама, покривеним дебелим покривачем, и лицем, које је замишљено гледало у угао где камин гори. То још није био стар човек свега 38 година, а бледа лица. Да није отвореним очима бленуо у камин, могло би се помислити: е спава. На челу му се набрале боре, свакако од тужних мисли, које су га заузеле.