Zvezda

ВРОЈ 12

ИЗЛАЗИ ушорником, чешбршком и иедељом " ЦЕН А: за X месец X динар ИДИ X ЗСР37-ЦО, Претплату примају све поште у Србији и иностранству

ПОРОДИЧНИ лист

ПрЕТПЛАТУ ТРЕКА СЛАТИ : ШТАМПАРИЈИ ПАВЛОВИћА И СТОЈАНОВИћА Неплакена ппсма не примају се Рукопиои не враћају ое.

УРЕДНИШТВО СЕ НА/1АЗИ У ДУБРОВАЧКОЈ УЛ. БР. 9

БРОТ ХО ХХТ=.

Уредник: Јаико јУТ. ^еселинобић

БРОТ ХО ^гц.

НА МОМЕ ГРОБУ —«■Кроа тамни вео судОе видећ.еш олику евоју, У вечноот тамну тоне, Судућноет где је екрива. И душа едике ове е твојим ее ерцем елива: У еветло-тамну боју, Те кружи елику твоју. А на еред елике црним еловима речи етоје, Гледнеш ли Ооље тамо — читаћ.еш име евоје. Рука их ереза емртна, епомен епомена жива, Да име твоЈе живи грешноме овом евету, Туга и жалоет да ти мириене венце плету, Ал' Ооја тамна бива, И елика еве ее екрива... И најаад време коло оОрне брзо евоје, Гледнеш кроз вео еудбе: збриеано име твоје! . . . Душа ти тражи еветлоет. Светлоет у мраку тоне! Вео еве гупгћ.и бива, будућноет еве тамнија. Душа у мраку етоји тамо ее амо нија, Дуеи је евуда гоне, И најзад она клоне. Прошлоет је озго еклопи Обрћ.е коло време Душа ти вечноет енива, не ноеи евета бреме, И меето твог имена — о, онде цвећ.е мири И кружи лиигћем меето, где име твоје етаја, А изнад цвећ.а тичјим пеемама нема краја. И лахор тихо пири И мирие пеему шири. Природа ту их етави — епомена твога епомен, На меето грешног евета — она ти чини помен! -ј- X. Јјбрашебић.

ГЛАВА У ТОРБИ

ИЗ ЗБИРКЕ:

„РАЗВЕЈАНИ ЛИСТОВИ" — Б. Б. —

—6В(СВРШЕТАК). Мора да је у сну сањао чаробну слику, што је угледа на једанпут, после толиких напора, мука и болова, или је тек мало освешћен помишљао да сања какву од оних вила што их приче причају, кад му остаде онај осмејак на лицу.

Црна, подуга, коврџава коса у чуперцима падаше му по бледом челу, што га сада зној росио. Нос, уста, цело лице мушки лепо и правилно; јагодице, брада, чело, све развијено, кошчато, пуно снаге. Наусница га тек гарила и овој бледој глави, овој немарљиво разбарушеној коси придаваше израз особите лепоте и мушкости. — Баш леп момак!... Штета! Изусти у тај мах Микља Бисину мисао, да се ова чисго трже из својих мисли, као кривац, када га изненаде и препадну на делу. И Микља са сажаљењем гледаше у страног витог, поносног момка, што сад као оборен храст лежаше рањен пред њим — Судбина! Нисмо нико и ништа пред судбином! — Његовом покојном оцу тако да вратим зајам!... додаде јасније и разумљивије окренувши се жени... Пашче погано! Где нас у мало не похвата у клопку да заглавимо сви до једнога, како нам је бусију спремио! Да не беше мога старог бата, ово ме момче лепо орезили! — Чудим ти се само, што га, после свега тога, прими у кућу да му ране видаш! Заусти Биса озбиљно и напући лепе, малене уснице, да је Микља и нехотице обухвати и обгрли снажном руком око витог, нежног стаса. — А шта, ти би зар волила, да ти за твог Микљу, кад једном останеш саморана удовица, причају, да је био Никоговић, да је биомучка убилац? А? — Ти знаш да не волим да ми тако говориш! — рече Биса. — Па шта сам рекао? — Па о, о томе... муцала је она — о томе да умреш и да ме оставиш... Сто пута боље да ја умрем ! — Де, де, немој ми се љутити! .. Али и ако нећемо да говоримо о томе, то ће ипак бити, то мора бити, јер ја сам много старији од тебе, а све што се пре родило мора пре и да умре!... Човек коме је глава у торби где год се макне, коме је глава уцењена, готово као и ономе што се с пушком у руци одметнуо у гору, такав човек мора једнако да помишља и на смрт... Па опет ти остављам нешто лепа имена!... Могу за Микљом рећи шта оће, ал да је погазио задату реч, да је био