Zvezda

БРОЈ 33

БЕОГРАД, ЧЕТВРТАК 18 МАРТА 1899

ГОД. III

и 3 л а 3 и уторншом, четвртком и недељом —«®вЦ Е Н А за 1 месец 1 динар или 1 круна Претилату иримају све иоште у Србији и иноетранству

ПОРОДИЧНИ ЛИСТ

пгетллату трвба сдатиi Стеви М, ВеселиновиКу ароф. Богословије —г&зНЕПЛАЂЕНА ПИОМА не примају се

Рукописи не враЋају се. уредништво ое налази: Кнежев Сноменик бр. 9.

БРОЈ 10 ПР. ДИП.

У редник : ВаиИо М. сВас&липо^пИ

БРОЈ 10 ПР. ДИН.

БАШТЛ МАЈТА —♦♦♦♦ Башта мала и у башти цнеће, А по цвећу лептирић пролеће. Ао драга, ао душо мила! Кад би и ти нешто цветак била! А ја, злато, кад бих лептир био, Хај, одмах би теби долетио. Љубио бих твоје бело лице, Дивно гонџе, мирна ружичице! Дању, ноћу не бнх те се ма'но Док ти не би на срцу изда'по. 1- Јефтан Р. ШантиЋ.

Ш В А Б И Ц А дртица СВЕТ. ЋОРОВИИ (СВРШкТАк) Ја нијесам смио ни ријечи нроговорити јер сам му ио очима, којс су чудновато сијевале, а и по гласу познао, да је врло раздражен. Покуњен, оборене главе оставио сам га и уљегао у кућу; у соби сам затекао Љубицу саму гдје гаије. Она подиже главу, погледа ме и нознаде да сам тужан. — Шта ти је? — запита ме. — Ништа, — одговорих ја, а доња мп губица заигра Јад, туга и ого ; ,ченост, што ме тако тиштаху, бијаху прекипили, ге почеше да се излијевају у врелим сузама, које ми потоком полегише низ образе. — Шта је ? — запита ме Љубица опет и поче ме миловати по глави баш као какво дијете... И ја јој испричам све.

VI. Слабуњави Швабо, кроз неколико дана, оде из Мостара на лијечење, (јер, како вели, добио је ревматизам) и ја сам био вас срећан, што ми се тако дала прилика, да се украдем до лијепе му жене и да проговорим с њоме макар неколико ријечи насамо. Већ сам кројио планове: како ћу јој се привуКи, шга ћу јој рећи, па, богме, и како ћу је загрлити. Иа куд би веће среће, него је стиснути, чврсто је стиснути на своје прси, па је по томе обасути пољупцима по оном лијепом лицу... Да богме да ми ,она неће бити хладна и моји ће образи горити под њезиним пољупцима, и јаћусетопити у срећи, као што се топи груда снијега под сунчаним зрацима. А заиста, није ми ништа сметало да јој одем, јер је отац још увијек у виноградима, а Басо је некуда остајао до касно у ноћ, те сам био слободан као птица у зраку... Но ја сам желио, да ту своју слободу што прије уиотребим. Нијесам могао чекати, јер сам се бојао, да ће ми, ма когод, покварити планове и тада — збогом сви лијепи снови! И прве вечери, кад никоганије било у ку1|И, ја сам се прокрао у башчу и погледао у Швабичине пенџере Тамо је и сада горила свијећа, — дакле била је дома Полахко, на прстима, као какав лопов, прикрадао сам се ја њезиној авлији и једним скоком прескочио плот, који је дијелио од наше башче. А затнм, опет полахко, кренуо сам се под пенџере Кад сам био гогово на мети, чух, како нешто шушну близу мене. Окренух се, -- но не опазих никога. — Биће мачка ! — помислих у себи, па ухвативши се чврсто за јаке демире на пенџери, попех се на прсте и најприје привирих у собу. Но у мало да се нијесам стропошгао. У глави као да ми нешто сијевну, а пред очима ухвати ми се мрак . И кроз тај мрак ја сам видео Швабицу, како сједи на сголаци раздрљених груди, као што сам је видио први пут, а поред ње сједи наш Васо , па јој једну руку обавио око паса, а