Zvezda

БРОЈ 58

БЕОГРАД, НЕДЕЉА 6 ЈУНА 1899

ГОД. 1Ј1

и з л а з и четвртком и недељим Ц К Н А : ЗА 1 МКОКЦ 1 ДИНАГ 11.411 1 К1'У 11А

[ГретплапЈ иримају свв иоште у Србији' и ипострапству

ЗВЕЗДА

ПОРОДИЧНИ лист

11ГКТИЛАТУ ТГЕБА СЈ1АТИ : Стеви М. ВвселиновиЛу ароф. Богословије НЕНЛАЋЕНА ИНСМА 11К ПГИМАЈУ СЕ

Рукописи не враћају се. УГЕД11ИШТВО СЕ ИАЛАЗИ.* Кнежев Сноменнк бр. 9.

БРОЈ 15 ИР. ДИП.

БРОЈ 15 ПР. ДИН.

ЉУБАВ Чиста љубав блиста се и нија, . 1>ао вали умирсне реке, Доле на дну светли зрачак сија Без вихора, без и једне сенке. Огањ сјаји; а кад суза кане г Гад узавру лагани таласи, Тиха мира и санка нестане М светлост се божанска угаси! 1808 г. Сокољаним. 1 + , г ^ С В Е К Р В А С.ППСА ИЗ СЕОСКОГ ЖИВОТА Јашго М. Веоелиновић (НАСТАВАК) VI И ту јој опет мрче свеет. . Дуго је тако лежала Али најзад поче долазити себи, и прво што јој до1;е у главу беху речи Перпне. Она их онет понови. И осети опет сву горчину њихову. „Па добро" — мислила јс — „ама због чега све то? Нбог кога да он : анемари мајку, која му је робовала... робовала! ?... Јесте, робовала! Ни се намладовала, ни проживела, ни изишла међу људе и ме1;у снет, само се то пиљило у љега као у зеницу! И сад све то баца се под ноге и иљује а због кога?..." Као да је хиљада игала поче бости тако се трже, скочи, па се онда окрете на другу страну и скоро тресну собом у постељу. „Због не!... Ђедићеве кћери!... И да је бар каква лепога, него стоји као бела џигерица! Ни-

шта нема: ни стаса, ни раста; оне очи као у гуске, а он тако једно око не да ни за које паре; воли га него сну нану из темеља!..." И опет јој зазвонише његове речи у ушима. Диже се и седе. „Ту нису чисга посла!" — мислила је даље. — „Он је оманђијан! Морао је он нешто ја по јести, ја попити!... Не може бити друкчије! Не вије се она џаба онако око њега!,.. „Милостива!" Хм, милостива!... И ја сам милостива срца! И ја сам његовог оца волила, али се ниса-м онако превијала и увијала око њега!.. Чини, чини су то! То је њу изучила она Крунија, стрина њезина, што зна и шта ђаво вечера!... И сад, ето, дошла у моју кућу. у моју замуку, да угаси мо.је огњиште! Ох, та нећеш то учинити, па да би се ја никад не причестила! .." На кући клепнуше врата. Она се брзо спусти у постељу и баци губер на главу. Чула је ход у кући и иознала га је: — Милица! — рече полугласно — Милили црви ио њој! .. Ето што ти је безочно! Још смс да у!)е у кућу! Још мало па ете је и мени да ме пита шта ми је!.. И поче дрхтати. Оеећала је како јој се крв леди Мислила је да ће је душа оставити у оном тренутку кад јој снаха у собу уђе. Али Милица не уђе. Она је тумарала но кући и нешто радила. Нера је по ходу њеном знала шта ради, па јој је сваки покрег проклињала. Мржња, ужасна мржња зинула из ње као ала. Она већ не беше кадра ни мука Милици измислити. Опет се врата чуше. — Он је! рече тихо Нера. И. заиста Нера у!)е у кућу. Чула је тих шаиат њихов, али речи није разабирала. Тек на души јој је било као да јо.ј је неко сгену навалио. Осећала је како је ненгго гуши, као да је нека огромна рука спонала за гушу и стеже... И нехотице јекну... Врата се отворише У собу уђе најпре Нера па Милица за њим. Кад је видеше да лежи притрчаше обоје њеној иостељи. — Нано! — викну он.