Zvezda

стр. 772

3 В Е 3 Д А

вр. 97

— А, ти си, Павле! Метии иа сто. А гато ти је еос тако црвен, ха? Да ниси мало и сувише, ха? Павле се као мало збуни, погледа у Мирка, па метнув вино на сто, обори и окретс главу од Мирка. — Буди Бог с вама, господар Ђуро ! — и ту се ирекрсти. — Како бих ја на данагањи дан. Та ви знате да ја у пост, ма који, а камо ли уз Божићњи и Велики. Та куд би ми дугаа! — Е! а кад огледаш? (наставиие св) — —-ЗУ,- 1 Ј ,*&ЈЕЛЕНИН МУЖ Р 0 М А Н написао Ђовани Верга (наставак) Јелени се чинило као да се вратила у оно срећно време што га је проводила у Розамаринн. Мајчина смрт, која је погодила породицу као гром, оиет ју је нежно и искрено приближила мужу, јер је осећала, да је она једина његова утеха, мила, жива успомена на све оне горчине, којих га је стала. Чезаре јој није рекао ни једну реч, али она је разумевала његово суморно ћутање, разумевала га је, кад би му се очи сузама напуниле а он, машући главом, чието хтео да јој рекне : — Заборавимо! заборавимо ! Једној сестрн беше се у очајању и болу измакла реч, да се мајка више није опоравила од ужаса, кад је каноник дознао за тајну продају жита и за ноштанску упутницу, коју је послала Чезару. Од тада је изгледало као да су стриц и синовац непрестано имали те речи пред очима и као да нису могли да се погледају а да се гога не сете. Мало по мало бол мале породице пролазио је. Суморно су предузнмати свакодневни послови, домаћи живот није вшпе био онако тих и сложен. Попа се онет вратио у своју цркву и на своја имања. Чезаре је морао више иута да иутује послом у Напуљ, ма да Су биле Ферије. ДевоЈке су почињале да се баве домаћим пословима. Живот их беше ухватио својом матицом, те их јеразонодио и одвајао сваку за се. Мала Барбарина, која је у почетку, чим јој се спомене име, нагонила свакоме сузе у очи, стварала је сад за трпезом својом детињом веселошћу и несташлуцима тренутке срдачне радости и праве домаће среће. Са чела нестајаше бора, а весео смеј разлегаше сг онет у пространој соби, која још беше пуна толиких тужних успомена. И Јелена је уживала у тој домаћој срећи, у тој тихој радости, у том животу унутарњег збирања. Чинило јој се да је нрохујало неколико столећа од времена оних шум них забава. Она је осећала иеко преФињено задовољење, неш никантни констраст кад би стала да се сећа св јих романгичних снова као ствари које су далеке, кад би узела да Фантастично посмагра природу, гшаво небо, далеке љубичасте кланине, у тихом вечерњем сумраку, кад даме с црвеним рукама заџакају крај ње као чавке. Барон Пепино, који се верио с једном од најбогатијих дама, долазио је у носету Јелеиа. Обоје су сз изнеа^али.

кад су видели како су се изменили. Јелена је сад знала из искуства, да и у највећнм круговима великих градова глас о колосалном имању има велики значај. Он је много путовао, оставпо је овде онде мало своје дебљине и много својих новаца. У место тога донео је доста хаљина од чувених кројача, донео је отмене манире, конвенционалне салонске разговоре, окретност и безобразлук свог богатства. Јелена је била тиме нријатно дирнута, њој је то ласкало, као да је тај преокрет био њено дело, дело њене успомене која је остала у томе полусељаку. И ма крлико да је господарила собом, ма колико да је хтела себе искрено убедити, да су одсле све њене мисли намењене само њеном мужу, инак је била и сувише жена, а да то не покаже дон Пепину. Овај опет био је постао и сувише светски човек, а да то не опази и на то пе назида хиљадама ваздушних кула, за што су му давала материјала брбљања која је слушао у кавапи, у апотеци, у нотаревој канцеларији. И он је жудно скуггљао гласове, који су по околини кружили о Јелени. У његово раније безазлено дивљењо за великоварошанку, које је створнло паланачко беспосличење, мешао се сад један никантнији елеменат: помисао на њена гола рамена, на њене велике смеђе очи, на звук њеног Јмиљатог гласа; успомена на њено невино ко.четовање и жеља за њеним руменим уснама. Она пажња, што му је пре ноклањала, увеличаваше се и добијаше сад великог значаја. Чинило му се, као да му је Јелена нешто била, као да му је нешто обећала. Али чим би је посетио, увек би бпо збуњен и бојажљив; жеље су му огромно расле услед нреиреке, која је била у њему самом; он јој је и даље исказивао своје чежњиво дивљење, с таквом оклевачком уздржљивошћу, у којој је било невиног стида. Млада жена пак почињала је осећати неко мушко задовољство, назирући све те утиске, гледајући како се код барона развија љубав и како му се измиче иризнање, као год оно што преФињен завођач, кад унесе немир у душу неког младог девојчета, ужива у дражи новнне, у свежини осећаја, у томе, што ће распалитн ножар не опрљивши ирстију, што ће се дотаћи греха а неће упасти у њ. Не! Овај пут она неће поклизнути! Дон Пепино јој је доносио цвећа и по неколико сахата седео крај ње, обожавајући је немо. На послегку је покварио и с вереницом и цела Алтавила могла је мислити, да је он Јеленин љубавник. Али она му не бешо дала чак ни врх малог прста. — За што сте покварили с девојком? Знате ли да ми се то не допада. Ми смо само пријатељи и ништа више' Ништа више! Дон Пепино 1е нанослетку плакао од чежње, љубоморе, очајања, љубећи јој хладне руке. — Не! не! никада! Ја сам удата женска. За тим га је још кињила суровост кокетерије. — Шта сте радили синоћ код Бранкатових? Ја нећу да се ви умиљавате оној дебелој жени Голановој! — Ниједан мој иријатељ не сме ићи к Азаријевим. Сад лаку ноћ! доцкан је. Цела варошица беше се иоводом тога узбудила и по стала љубоморна Ту су ти шпијунисали на прозорима, задоцњавали ио улицама и код суседа, занемаривали своје иослове, да би ту ствар разбистрили, слали у носету жене, трч арали за доп Пепином, надајући ее да ће га упецати лукавим нитањима и разговорима; ту су ги брижљиво исни -