Zvezda

вр. 101

ЗВЕЗДА

мада? Или о Коцебуу који је толико година био господар иа немачком ноЗоришту Сваки лаии на ирви поглед зна да су све ове наиомене за глумда немогукне, - а зар једино писац који је увек у друштву с глумцем, који зна шсгову вештину из искуства, који је тако често сведок његове игре, да то не зна? То је невероватн \ Пре држим да писац са својим напоменама жели нешто еа свим друго иего штомијди лаик шго то чнта. Д' Анунцио не ми ли да се сто можо лако наместити да се види как .ј је над н>им погнуто размишљање, или да Дузе има у својој власти осмех што време задржава и свет унишгава. Хауитман неће ни на једној проби тражити од свога приказивача да се ње гово око наједаннут засветли лакованим сјајем. А Коцебу знаће да срце његова глумца није научило да нлива у ногледима. Сви они жел'-. нешто друго својим напомензма Оно што нисцн напишу у загради није ппкако одређено да ге нрикаже него то треба да помогне глумцу да се представе положај који му је нотребан з < стварање, да га сугерише. Иисац има два задатка. Његова лица морају не Сћмо тако да говоре да се нублицп нредставе већ се писац мора јз то још и о том нобринути да му гјј мци буду способни да га лица на се узму. Да би он нублику преко глумца хипнотисао, треба најпре самог глумца да хипнотише. За то су му сва средства допуштена, и он се неће устручавати ни од најјачег израза ситуације, јер том приликом, на путу прево глумца до публпке. иронадне пола. Он мора за глумца све да увећа, често да изопачи само ради Тига да га заилаши, да 1 а продрма пз његова мира и да га догна докле највише може. Глумац да би могао једно лице с !ворити, мора најнре пред собом видети Фантом, чути га. и онда за њим тежити својим духом, својим телом. Највећа је брига пишчева да гл мац схвати овај Фантомтако да најзад узверује да га гледа и да га чује, па и да га мирише н осе1а. За то иисц мора најпре да занесе глумца у сан и пијано стање, у сгање продуктивног уображења, у грч, вртоглавицу или нако ее већ то зове. То ће учинити I ад на њега као викне и нечувеним захгевимч толико га занлаши да је глумац у таквом потресу живаца, дотеран до крајности и сећа се својих носледњих средстава својих најскривенијнх снага. Кад нисци употребе крајности и нретераности не треба мислитп да то чине по свом ук} су него што морају, да би завлада.ли глумцем морају говорити јозпком гдумаца, којм су увек терали у крајноетп и тераће и даље. Ово не треба лаик да заборави кад ушчпт врло чудновате ствари које инсци стављају у заграду. Оне нису ту ради њега већ у њнма писац тако рећи пуца бпчем еда би пожурио глумца. Ше 2ек. 7. П. ■ БОЉЕ НЕГО НИКДД КРИТИЧКА ОПАЖАЉА Ив. ГОНЧЛрОВЛ #(наставак) Али како ее роман развијао заједно с временом и новим појавима то су и лица дакако узимала на се црта и дух времених догађаја. Због тога и прво узета клица сумњивога иретворила се на крају ромаиа већ у иикантну Во-

лоховљељу личност која сс појављивала које где у друпттву. Када сзм 1862. поново путовао на Волгу, проживео лето у завичају, био у Москви, ја сам имао ту личност јасно одређену. Мене »е оеобито чудило како је младо нокољење могло узети да се Волохов њега тицао, огем самих Велохова! Оно је можда сећајући се својих ранијих утоипја и заноса мислило вероватно да у развоју мисли Волохољевих види некакав њихов реФлекс. Узалуд! Мначе је само но том могло видети то, што и Волохов говори у име истине, разума и слободе, но у том су сви сложни с њим: и стари и нови људи, и консервативци и либерали! (4 само у том. Ко се тога одрицао у својим уверењимаУ Но ствар је у томе што је Волохов у заблуди што се тиче знлчсња гих појмова и с охолим самосле шењел доводи у заблуду друге, не имајућп под собом никлква земљишта. У свима, најпротивнијим таборима свагда ностоје опште тачке додира, сви ратују у пме разума, слободе и истине, сви своде го на речи али сви разумеју речи на свој ничин, и с тога унотребљавају, различне, често ногрешне путеве. Волохов - ново покољење! 'Оно покољење које је изишло на сусрет реФормама и ту утрошило сву снаг ! Даровити радници на сељачкој реФорми, на обласним нословима, на новим судским уређоњима, где су уснели стећи велака имена — зар су то Волохови! Покољење ко1е је енергично номогло вођу нређашње, автоматичне, војничке масе да је чудноватом брзином преобрази у савремену, мисаону и страшну силу! Нокољење које преиуњава школе, жедно се учи, стиче знања, изналази, ради на свима изданцима руске економије, индустрије, науке, свугде нробирајући нове нутеве, изазивајући нове снаге! Покољење младих умова и талената у ослобођеној пггамна које јв учинило огромну услугу Русији, погађајући објашњавајући и ширећи у масу идеје, планове и циљеве великога реФорматора! И све то Волохови! Коме је могла насти на намет таква мисао! А сама маса друштвепа од врха до дна која се сва трошила у мрављем раду, у безданим рудпицима посла изазваног новим животом — зар су и то Волохови? Не, то нису Вол <хови него представници нове „исгине" што је завладала с ослобођењем се вака и с другим великим реФормама које су унеле нов живот у руско друштво. Но у животу, несрећан, уноредо с исгином јавља се и лаж, и нредставницима ове нове лажи јављају се Волохови! Пема ли у мојој књизп бледа, нејасна личност, наговештење тако рећи, али наговештење на нраво ново нокољење, на бољи његов део, — то је Тушин или Тушини, почињући с врхова руске стенеиице на до дна. Друштво је већ избацило Волохова из своје средине као болесну појаву. Док појав није добио одређен облак и док се није завршио, колебао се, и друштво га је иратило, изучавало, најзад упознало, и он већ ишчезава из рускога живота. Прелазим на други хор, хор старијих покољења. „Како је могућно, говорили су ми, нзносити такву грубу, непријатну личност и ставити норед ње красну, чисгу Вјеру?* 4 Зашто је изишла пикантна, груба личност ?