Zvezda

БРОЈ 15

БЕОГРАД ЧЕТВРТАК 24. ФЕБРУАРА 1900

ГОД. IV

И 3 Л А 3 И четвртком и недељом Ц Е Н А ЗА 1 МЕСЕЦ 1 ДИНАР ИЛИ 1 КРУНА

Претилату иримају све иоште у Србији и инострамству

ЗВЕ

ПОРОДИЧНИ лист

претплатј- трева слати : Уредништву „Звезде" Кол^рчева улица бр. 10. НЕПЛАБЕНА ПИСМА не примају сж. Рукописи нз вра$.ају се.

урвдништво се нала8и Коларчева улица бр. 10.

—о!

БРО.Ј,

ПР. дин.

уредник : ЈАННО М. ВЕСЕЛИНОВИЋ.

БРОЈ 10 ПР. ДИН.

НОЋ НА ЈЕЗЕРУ ПОЉСКА ПРИЧА Ноћ царује. . звезле дршћу; нигде више гласа жива, У окриљу бајне ноћи све мамљиве снове снива. Поветарац вале нија и шуморе брсне гране, А крај ватре рибар прича стлру причу нч тенане: На обале крај језера, као лептир када слеће, Долазаше млада мома да набере лепо цвеће. Кад изјутра јарко сунце на истоку сине чило, Ту весело песма њена орила се тако мило. Али једно јутро рано на обалу када стиже, Из таласа језерових зелени се змај подиже. Млала мома узлрхтала анђеоским својим стасом, Докле змаје чисто плачно поздрави је људским гласом: „Здраво да си, о лепото, што полазиш моје дворе, „Што ти лице тако лепо као лице рујне зоре ! „Ја сам био краљев синак, лепшег не би ни сред раја, „А богови рад лепоте створише ме тад у змаја. „Жалтис ми је, мила, име, имам даоре од корала „И вртове од бисера, али живим посред зала. „Што ће мени силно благо и гомиле ћилибара? ,„3а што ми се опет тамо враћа моја слика сгараг „Све ми празно, немам среће куд погледам туге саме, „Кад ни јецна цура неће у језеро поћи за ме ! „О, лепото, сунце моје, неким чудом доведена, „У таласе хајде за мном и буди ми драга жена - " Поплаши се Егље млада и побеже своме роду, Ал' опет )е сутра нешто привлачило ту на воду. Опет Жалтис вапе диже и нлд водом змај исплива, Опет моли и преклиње и у двор је свој позива. И кад треће јутро рано на језеро Егље дође, Смилова се тужној молби и са змајем на дно пође. Ту, у двору од корала змај са себе краљушт скиде, И, к'о ружу лепу, мајску, Егље дична момка виде. У бисерним одајама имадоше много среће, Па се срећни миловаше к'о са сунцем лепо цвеће. Али круна правог миља онда их је тек сусрела. Кад му роди до два сина и још ћерку к'о анђела. Једном Егље сети с' браће, јеверо јој већ доту^а, Да је пусти мало к њима ста молити ^вога мужа, „Зоро моја ! иди с децом, и ја желим своје браКе, „Само хајде брзо натраг, јер без тебе Жалтис шта ће ?

„Кад се вратиш у-а именом зови мене кроз таласе, „Ја ћу, срце, испливати, умиљате чућу гласе. г Ал' чим видиш бистре вале да крваве крију пене, „Знај, мртав сам на дну воде и не зови више мене." Оде Егље браћи својој, где је тако жељно траже, А деци је заказала да ни једно ништ' не каже. Кад је ноћца прва пала, месец сјао са висина, У ливаде њена браћа старијег јој воде сина. Тукоше га свакојако, на муке га мећу разне, Да -им каже где је отац, ал' осташе жеље празне. Јадно дете кука, плака, к'о под кором црвић пишта: „Ујци слатки, пустите ме, ја вам не знам рећи ништа." А кад било друге ноћи, месец сјао са висина, У ливаде на далеко, одведоше млађег. сина. Тукоше га свакојако, на муке га мећу разне, Да им каже где је отац, ал' осташе жеље празне. Јчдно дете кука, плака, к'о под кором црвић пишта: „Ујци слатки пустите ме, ја вам не знам рећи ништа." Али тр^ће, треће ноћи, одведоше ћерку милу, И она им, шта ће јадна ! испричала све на силу. Врже браћа потрчаше к'о рисови наљућени На језеро, змаја зову: „О, Жалтисе, ходи к мени ! И диже се талас грдан, и весео змај се јави, А један га сад од браће бритким мачем брзо смлави Вратише се немо кући. — Лепа Егље гостовала, Ал се сети свога змаја и сети се својих вала. На обалу када дође поветарац гране свија И шумори сетно, тужно и сребрне вале нија. Она зове: 0, Жалтисе! дршће вичућ' уморена, Ал' у место љутог змаја крвава се јави пена. Заплака се јадна Егље, заплакаше деца мала> А богови у том часу јавише се преко вала. Тада чудо учинише, а за спомен ових јада, Те у јелу тан-соврху створила се Егље млада, Млађи син јој јасен поста, а старији храст на дику ? А ћерчицу неваљалу створише јој у јасику... Висока се свија јела и гранама грли воду. А блед месец тихо шета по плавоме, чистом своду; "^ј^итне, златне звезде дршћу, нигде више гласа жива, У^окриљу бајче ноћи све је немо, с*е почива.

"К. фебруара 1900 год. ? {V ј Београд ..'7 ттт

Дуи4. НичолиН.