Zvezda

НАСТРАН ЧОВЕК

343

И тако остављена на милост и немилост разузданим инстинктима, остала је моја жена, лепа и духовита, услед њених тајних болова обузета неком тужном меланхолијом која тридесето годишњим женама тако лепо доликује, поред мене, њеног мужа, са свим без мужа. Три године борила се она са тим великим природним нагоном у себи, зазирући од света, од мене, а и стидећи се сама себе. Али ко је још из те страховите борбе изишао као победилац? Нико. Сви они који противно тврде, *лзжу. Лажу или из лицемерства или нехотице, не знајући ни сами шта тврде. Јер кад у срцу такве једне здраве, једре жене запламти последњи пут страст љубави, када је спопадне она плаховита, њеним годинама својствена грозничава жеђ љубави и милоште, онда она заборавља на све: на друштво, на морал и на сву своју чедну прошлост. Све то ишчезне као да није никад ни било, и она ништа не зна и не осећа до само жеђ да љуби и да буде љубљена... И она онда пада, мора да падне, јер само такав је пад спасава те ужасне морије. И ко је онда крив? Реци по души : ко је крив? — Наетавиће се —