Zvezda

С Е Љ А К РОМАН Јанка ]/(■ ЈЗеселихсбића I Сунце је било на смирају. Уморни радини враћаху се из пбља и потеса својим домовима ; поље се разлега.10 од узвика ратарских, двојница и шкрипе неподмазаних колечки ; ваздух је мирисао на разорану земљу; по путу се дизала лака, паучинаста прашина. И Степан Игњатовић журио се дому. У рану зору већ је био у пољу да би само довршио изор, јер му сутра ваља ранити и одвести сина Рајка команди у чаршију, пошто је извукао ..коцку" да иде у војнике. Брижан је Степан, брижан као да је Бог зна шта изгубио. Није њему жао што му син у војску иде — да је среће да их тројицу има, па све да их пошље — али је инокосан. Имања има али ручица нема. Што год погледа све тражи руку човечју, тражи чобанина. А он, сем Рајка. има још Милутина, дечка од дванаест година, с којим му ваља сада кућу кућити. Оборио главу ио најлак корача за плугом а у себи мисли : ..Боже милостиви, куда ћу сад ? На коју страну пре да се окренем '? Овамо ваља покрпити оно плота, па. ваља углавити оне врбе у ади, па ваља засадити онај воћар што сам почео, па ваља". . .