Borba, 12. 02. 1990., str. 13

БОРБА, понедељак 12. фебруар 1990.

страна

ИБЕОВАЦ

животна прича

Влада Дапчевића

гословенски послератни политички затвореник број један и осуђеник на смрт, партизански

комесар који је 1948. рекао ДА, заточеник на Голом отоку, пре

киднапован у Румунији, говори „своју истину“ о браћи Рибар, Митру Бакићу, Божидару Масла___рићу Ђиласу, Темпу, Кардељу, Цани Бабовић, Саву Дрљевићу, Ивану Шиблу, Вељку и Вукашину Мићуновићу, Бошку Шиљеговићу, Арсу Јовановићу, Ранковићу, Кочи Поповићу, Јефти

Шашићу, Родољубу Чолаковићу, Жујовићу, Хебрангу,

Броз, брату Пеку Дапчевићу...

6 Пр не је све завршено

Албанију познајем добро. То је мала земља и за двије године колико

сву. Видио сам је, разговарао са људима и посматрао сам је критичким оком. Политика коју води Албанска партија рада на мене је оставила најбољи утисак. Сматрам да од свих партија социјалистичким земљама она води најдосљеднију _ марксистичко-лењинистичку политику! Наравно, смијешно је очекивати да живот у Албанији буде као у Швајцарској. Само прије четрдесет година то је била најсиромашнија земља у Европи, са деведесет одсто неписмених, без индустрије, без жељезница, практично без ичега.

У Албанији је, такође, спроведена потпуна колективизација и остварена потпуна друштвена својина над средствима за производњу. Друго, у Албанији су разлике у платама најмање у свијету. Распон између најниже и највише је један према два. Треће, Албанци су уложили огромна средства у о6разовање људи, јер су, с правом, сматрали да је то један од темеља за напредак социјализма уопште. Већ педесет девете и шездесете године, кад сам ја био тамо, није било ни једног човјека до четрдесет година који је био неписмен. Четврто, они су задржали све оне позитивне вриједности патријархалног морала и ујединили га са новим социјалистичким моралом.

Како најбрже у |_ социјализам 2

Албанија је четрдесет пете године била на далеко нижем економском, културном, индустријском и сваком другом нивоу од Југославије. Узми познате опште показатеље и упореди Албанију и Југославију данас. Разлика У корист Албаније је резултат њиховог система и њихове политике...

сам у њој провео, обишао сам је скоро

забележио: Славко ЋУРУВИЈА |

Уморан сам

е свих: Албанија! Ф Битка тек почиње Ф За ме- стаљинизма нису се лако одстрањивали, Остале су све до данашњих дана. Још

Не, не нудим ја ни румунски ни ал-

бански систем као модел за оствариваја. Не може се један систем нудити за све земље. Али, говорим о томе да се мудрост једног руководства састоји у томе да нађе најбољу форму у којој ће једна земља најбрже и са најмање тешкоћа изградити социјализам. Сматрам да су Албанци за своју земљу нашли најбољу форму. Ја се данас ником толико не дивим као Албанској партији рада! Кажем ово потпуно свјестан да се многи са мном неће сложити.

Какав модел ја нудим Југославији

То заиста није једноставно. Прије свега, Југославија је вишенационална земља и, самим тим, сложена земља. То је први елемент о коме се по сваку цијену у Југославији мора водити рачуна. Јер, због тог националног питања, то је познато, четрдесет прве је онако преко ноћи пропала ранија Југославија. Четрдесет прва се може поновити. Југославија је, осуђена на равноправност или на пропаст...

..Како пропала2 То није тачно. Нити је марксистичко-лењинистичка идеја пропала у источноевропским земљама, нити сам ја икад био у заблуди у вези са тим. Истина, опортунистички, ревизионистички и контрареволуционарни елементи у неким од тих земаља привремено су, како рекох, узели власт, али требало би да ти

" "буде" јасно да “се тек сад рашчишћава

поље за битку. Ја ни мало не сумњам у то да ће побиједити права, а не привидна, марксистичко-лењинистичка идеја и пракса. Побиједиће у Русији и свим овим земљама, без обзира на ово тренутно одступање. Ово одступање ће масама јасно ставити до знања чему води та десничарска и опортунистичка политика. И, масе ће се подићи. Негдје прије, негдје послије, али ће се подићи.

ег у Албанију, мистериозно

Гошњаку, Отмару Креачићу, Јованки

26.

Титово НЕ Стаљину и Информбироу 1948. године имало је пресудну улогу за историју и будућност Југославије. Колико је било епохално — види се и по најновијим радикалним и драматичним збивањима у Источној Европи. Идеје и ћуд

трају и на нашем тлу. Исповест Влада

Дапчевића, коју „Борба“ изворно објав-

љује, упечатљиво илуструје како један заробљеник тих идеја — најпознатији на

нашим просторима — цео свој живот проводи у сукобима, ломовима, драмама, затворима, бежањима, суђењима, све зарад одбране старих догми. Јер, после ње марксистичко-лењинистичких иде- целог таквог искрвареног животног пута — ми после 22 године у затворима —

његов узор остаје систем у Албанији. „Борба“ објављује ову причу, знајући да ће једносмерност њеног казивања изазвати опоречна мишљења и тумачења. Странице за сва реаговања су отворене...

Битка тек почиње.

Ја мислим да је ово зацењивање од

одушевљења које данас и не крије сва свјетска буржоазија, посебно Тачерка, Буш, Митеран и други — мало преурањено. Класна борба ће се наставити даље. У класној борби, као и у свакој „борби, понекад се губи, а понекад се добија. Ми већ неко вријеме губимо пред наступањем ревизионизма. Вријеме је да почнемо да добијамо.

Да сам млађи...

Погледај ово два вијека од француске револуције. Непрекидно смо имали смјену револуционарне плиме и успона реакције. Стално се то смјењивало и смјењује једно за другим, до данашњег дана. Ово што се данас догађа, по мом дубоком увјерењу, јесте привремени пад који ће у крајњој линији изаћи на добро. Мобилисаће масе у борби за стварни социјализам, против бирократског и ревизионис-

тичког социјализма. Јер, и један и дру- '

ги нијесу прави социјализми. И један и други су напола капитализам. Чак, гори од капитализма.

Ја2 Ја у тој борби, на жалост, више нећу учествовати. Кајем се, чак, што сам и овај разговор прихватио. Сумњам да ће све ове моје битке неког данас заинтересовати. Ја сам стар човјек, уморан, измучен, како није измучен ни један живи човјек на земљиној куг-

ли. Рекао сам ти да сам у Титовој и оној прије Југославији провео укупно двадесет четири године у затворима. Само у Титовој преко двадесет двије. Четири године сам био у рату, четири пута у њему сам рањаван. Двадесет тешких година провео сам у емиграцији. Све то сабери, и видјећеш да сам више од педесет шест тодина био у активној политичкој борби и да сам од тога четрдесет осам провео у затворима, у рату и у емиграцији.

Сад више немам снаге. Имам породицу. Што је најгоре, слабог сам здравља. Врло слабог. Сада могу да пратим ствари и да се нервирам. Јер, за нас који смо стварали Југославију кроз крв, кроз муке, у најстрашнијим условима, та Југославија је нешто сасвим друго од онога што је она за вас који сте је примили на готово. Каква је да је. У најбуквалнијем смислу те ријечи, у ту Југославију ми смо уградили дио себе, а ја сам чак и читав живот у њу уложио. |

Уморан сам, кажем ти.

да сам млађи, да" имам твоје године, питао бих пошто је Европа. И то сасвим озбиљно. Овако, за мене, све је завршено. Остаје још само да ти на крају кажем онај стих:

„Те очи су некад жеравице живе биле,

сад су се жеравице под снијегом 06рва угасиле.“

(Крај)

АЛЕКСАНДАР ОПОЈЕВИЋ, ЧОВЕК КОЈИ НИЈЕ ПОСТОЈАО (1)

Тајна августовске ноћи

(Сведочење Дамјана Опојевића, избеглице из Румуније, чији је отац животом платио присуство отмици Влада Дапчевића у Букурешту),

Четрнаест година после догађаја у којем је Александар Опојевић, југословенски емигрант у Румунији, највеРоватније главом платио присуство чуВеној отмици Владе Дапчевића из буКурештанског хотела „Доробанти“, у Југославију је „допливао“ (прешавши Као већина бегунаца из Чаушескуовог "раја" Дунав код Ђердапа) његов син Дамјан.

Све се догодило 25. октобра прошле Године, а, пет дана касније Дамјан се Нашао у неготинском затвору. После Уздржане двадесетодневне казне, која снађе сваког румунског избеглицу, Пребачен је у логор у Падинској скели. Одатле је, после низа перипетија, пуштен 26, децембра, четири дана после

ва крвавог пада кондукаторове е.

ко бека који је један од последњих 7ји су видели Влада Дапчевића пре 6 Мице и који већ четрнаест година и А румунских и од југословенских о покушава да сазна каква је суду а снашла његовог оца, пронашли П 0 У Шиду, у стану његовог рођака Редрага Опојевића.

Људи из жуте „волге“

по орет је претходно прилично дуго доГа Ран телефоном пошто је Дамјан посвега што је доживео одлучио да се | во одмори. Све што нам је говорио, ре орио је на. прилично лошем српскохатском језику. Извињава се због тога и .

С да од очевог нестанка није имао с

ке да прича српски, мајка му је Руски-

код дотада Дапчевић је и раније долазио аи с. Са оцем се знао још из партизапите Ри сваком доласку у Букурешт највремена је проводио са њим. Као

па аац није могао да станује код нас, азил смештен у хотелу. Отац и он обиЈУ бивше партизане и емигранте. не, Ра даље прича да је те, 1975. годи-

| У

у Мач

адо Дапчевић у Букурешт стигао

почетком августа, заједно са Ђоком Стојановићем. — Тих дана нисам био често код куће. Осмог увече јавили су ми да Владо и Ђока сутрадан путују за Брисел и да дођем на неку врсту опроштајне вечере... Морам то да вам објасним, ми смо становали у једном од бољих букурештанских квартова, близу телевизије. Поред нас живели су разни амбасадори, генерали Секуритатее, а и сам Чаушеску, са супругом, свитом и огромним обезбеђењем,

волео је често да шета тим делом града... ,

— ... Те вечери, било је око 8,30 часова,

крај је био у мраку. Неких сто метара пре | наше куће налетео сам на групу људи, на |

агенте сам навикао и иначе их је увек било око нас, и зато сам их одмах препознао, крај два аутомобила. Једног таксија, жуте „волге“, каквих иначе нема у Букурешту и још једних кола... не сећам се која су била...

— То ми ништа специјално није било чудно, тих пет шест агената, крупних, старих између 35 и 40 година, налазило се баш преко пута куће генерала Гала, једног од главних секуритатеиста... Није ми било чудно ни то што је касније комшија који је тату, Владу и Ђоку одвезао до хотела испричао да је исту такву групу, долазећи код нас, затекао са друге стране куће. Ми смо на такве ствари тамо били навикли, живели смо с њима.

„Као да није постојао“

Интересантно је да је Дамјан те вечери требало да заједно са оцем испрати Дапчевића и Стојановића до хотела. У последњи час предомислио се, јер „старији су још хтели да се испричају“. Мајка и он поздравили су се са гостима испред куће. Оца касније нису ни чекали, убеђени да се задржао са Владом и Ђоком. Да нешто није у реду, нису помислили чак ни ујутро, „вероватно је отишао са њима на аеродром“ — рекла је мајка.

— Тек нешто касније смо позвали аеродром. Прво су нам рекли да је авион

Роми ћи јави 8 | На : ПАРТИЗАНСКИ КОМАНДАНТ: Александар Опојевић

отишао, а затим да није било карата и да Дапчевић и Стојановић нису ни отпутовали... Позвали смо хотел, и једна наша пријатељица, телефонисткиња, рекла нам је да је било туче у хотелу, гужве и крви и да јој је објашњено да су се неки пијани Југословени потукли... Одмах да вам кажем да је истог тог дана и она, а и остало особље хотела које је те ноћи радило, пребачено на друга места, у друге хотеле...

Дамјан Опојевић никада тачно није сазнао шта се догађало у ноћи између 8. и 9. августа 1975. године у хотелу „Доробанти“. Његов отац никада није званично проглашен чак ни за несталог. Свако питање о њему у Румунији, а и у Југославији, остајало је без одговора. Као да није ни постојао...

Дамјан никада није успео да се чује ни са Владом Дапчевићем (сам Дапчевић, иначе, сматра да је Опојевић убијен те ноћи у хотелу), а за верзију генерала Паћепе, шефа румунске обавештајне службе који је пребегао на запад и у књизи „Црвени хоризонти“ објавио да је приликом Дапчевићеве отмице један човек убијен, сазнао је тек почетком 1988. године. У међувремену готово сваке недеље он и мајка обраћали су се највишим органима Румуније, самом великом вођи, (тачно 20 писама су му послали), Централном комитету, министрима Секуритатее, влади... Чули су мноштво верзија.

— Прву од њих добили смо одмах после очевог нестанка. Посетили смо Секуритате и тамо нам је незванично саопштено да је југословенска СДБ отела сву

тројицу из хотела и да их је пребацила у '

Југославију...

В. ГАРЧЕВИЋ, И. РАДОВАНОВИЋ

(Наставак и завршетак

репортаже о Александру Опајевићу у сутрашњем броју) |

СТРАНИЦЕ СУ ОТВОРЕНЕ.

Данас се, ево, завршава фељтон припремљен на основу казивања Влада Дапчеви-

ћа. Али, наднаслов ИБЕОВАЦ остаће још

неко време на овој страни. Под њим; ре-

аговања на фељтон, писма, питања, одговори, реаговања, допуне, исправке, сећања, сучељавања, сведочења, истраживања наших репортера... Као што смо свакодневно најављивали: странице су отворене.

| пише: Менсур Сеферовић

|Жалосни рат међу браћом

| ци!...“

ПРИМЈЕРИ ХЕРЦЕГОВАЧКОГ ЗАЈЕДНИШТВА

Братством п

ротив душманлука

Прокламација Муслимана љета 1875. године Ф „Праћени подсмјехом народа, одоше задњи отомански чиновници“ Ф Устаничке чете Срба и Муслима-

на 1882. године Ф Мостови међународног повјерења у паклу геноцида Ф „Скривена тврђава“ у окупираном граду Ф Батаљонска конференција због „Турчина“ Ф Андрићево „Писмо из 1920.“

11.

Застава Прве далматинске пролетерске бригаде имала је с једне стране хрватску, а с друге српску тробојницу Ф Међу партизанске борце временом су пристизали „шкрипари“, „жицари“, „зеленокадровци“, „чупавци“ и „јадови“ који су брзо мењали

· ћуд!

Можда је „најилустративнији непријатељски документ о снази НОП-а у Мостару“, пише историчар Иванковић, „Извјештај Државне реалне гимназије у Мостару од 24. јула 1942. године упућен Министарству наставе у Загребу у којем се, између осталог, каже: „У Мостару су несносне политичке прилике. Мостар је, опћенито речено, вулкан, којему је достатна једна искра, па да се упали. Град је заражен комунизмом који је захватио највише нижи слој пучанства... Тежина положаја у ово задње вријеме није се смањила...“

Било је то вријеме и јунске агоније херцеговачких ударних и територијалних батаљона, јер у пролому италијанско-четничке офанзиве, огромна већина тих јединица се расула, добрим дијелом и због „лијевих скретања“, секташког сужавања народноослободилачке борбе, нарушавања партизан-

4 ске законитости, ликвидирања и потенци| јалних непријатеља, оних који би могли за| сметати „у другој фази револуције“ (проле| терске).

Тако се, кроз муке и заједничка истраја-

| вања, водила борба за коју се вјеровало да

никад неће изневјерити човјека, народ, по-

| руке које су младост земље водиле у жесто-

ке окршаје. Била је то војска коју је — по-

| пут Прве далматинске пролетерске брига| де, на чијој је једној страни заставе била | хрватска тробојница, а на другој српска тро-

бојница са црвеним звијездама — прожимао исти борбени дух и иста вјера у побједу. Врховни командант Јосип Броз Тито из-

| говорио је на Зеленгори 19. јула 1942. пред

поход пролетера према западним странама

| наше земље, и то да „линији народноосло-

| бодилачке борбе треба дати више ширине | и гипкости“, да оне који су још увијек оста|| ли неутрални треба стрпљиво убеђивати, да

су се учињене грешке љуто осветиле.

„Браћо, херцеговачки

| четници“

И као што је Врховни штаб и у најтежим ратним окршајима знао да разлучи злочинце од мобилисаних војника, па се и у бици на Неретви почетком 1943. прогласом обратио „свим поштеним људима међу четницима“ /„Свима вама који још нисте

| свјесни да сте гурнути у братоубилачки рат

за рачун окупатора, свима вама који гледате а не видите, свима који слушате а не чујете, свима заведеним, свима превареним и силом мобилисаним..."/, исто тако се и Штаб Десете херцеговачке бригаде који

4 мјесец раније, 6. октобра 1942, када се бри-

гада суочила са Италијанима и четницима у ширем простору Прозора, обратио четницима својим летком „Браћо, херцеговачки

(4 четници“, знајући да пред собом имају и | злочинце и многе невољнике и несретнике,

присилно мобилисане сељаке и грађане. Обратио се четницима упозоравајући их да се не поводе за лажима и обећањима сво-

а јих команданата и политичких кортеша | Јевђевића, Петра Самарџића, Марка Попо| вића, попа Перишића, Саве Ковача и дру| гих, да улудо не губе главе „по овим босан-

ским брдима и планинама“, гдје су Херце-

| говци с многим борцима из наше земље | водили „крваву борбу против удружених

непријатељских снага, да би на крају пору-

| чили:

„- Браћо четници, зар ћете дозволити

| да се и даље води жалосни рат међу бра-

ћом... Оперите образ и скините љагу коју

! хоће да вам нанесу издајнички официри и

четничке вође. Ми ћемо вас братски при-

| мити! Ми признајемо да смо и сами прави-

ли грешке, али је наша једина жеља била

4 народни спас и народно ослобођење. Пређ-

имо преко свега што је било и с једне и с друге стране и у братском колу поведимо

| борбу против наших заједничких неприја-

теља! Побједа мора бити на нашој страни,

| на страни народа, на страни наших моћних

савезника... Пробудите се браћо, четни-

Поруке нису остале без одјека. С четнич-

| ког похода, који је оставио траг само у по-

паљеним хрватским и муслиманским сели-

| ма, била је враћена Билећка четничка бри| гада, да би у Билећи „предузели хапшење и | злостављање над око 80 бораца из бригаде“.

Протутњале су затим четврта и пета

| офанзива, а повратак Десете бригаде у Хер|| цеговину, макар десетковане и у групама,

унио је немир у окупаторове гарнизоне и || штабове њихових сарадника, усташа и чет| ника, али можда још више досљедна при| мјена широко осмишљеног народноослобо| дилачког покрета, испољена толеранција

према заведеним земљацима као предус-

| лов не само борења већ и живљења уоп-

ште. У контексту такве оријентације да се окупе не само људи неутралних одређења већ и они које је, стицајем више околности

и на разне начине, окупатор упрегао у своја кола, објављен је и јулски проглас Десете бригаде, којим је Штаб објашњавао да је бригада „својом борбом против усташа и окупатора у разним крајевима Босне спрала љагу са Херцеговаца, који им нанесоше четничке вође“, а „издајници у исто вријеме продавали крв херцеговачке омладине за лире и макароне и слали је у Лику, Босну и Далмацију да заједно са Нијемцима, Италијанима и усташама води борбу против своје браће“, да је бригада дошла у Херцеговину да „организује и уједини народ и на тај начин спријечи ново клање и паљење, с чиме је непријатељ поново почео“, а затим да никога нису „дирали ни разоружавали“ да су „прелазили великодушно преко тешких грешака“ које су појединци чинили да би и на тај начин отупили заваду и мржњу коју су у народ унијели, слуге туђина, да борци не желе „да Херцеговином поново одјекне плотун братоубилачке борбе".

Првог децембра 1943, политички комесар 28. ударне дивизије обавијестио је штаб Другог ударног корпуса да су „начелници штабова бригаде свега неколико мјесеци у борби, а били су официри бивше Југословенске војске, а двојица касније и Павелићеве војске“, а затим да је „велики дио бораца доскора био у четничким редовима, па је потребно интензивно политички радити на њиховом уздизању“, да се „код већине бораца осјећа недовољно разумијевање основних појмова националног питања и уопште несхватање правог значаја НОБ и њене линије".

Не само замјена кокарди

Другачије и није могло бити,јер требало је од збуњених и неодлучних људи из свих националних средина, вјерских и сталешких квалификатива, војнике из домобранских, четничких, милицијских и других квислиншких јединица, заробљене легионаре — Хрвате и Муслимане — из њемачких дивизија, „шкрипаре“ и „жицаре“, зеленокадровце, „чучавце“ и „јадове“ из камењара око кућа, све што се колебало, привући и у четним колективима уздићи у свјесне борце.

Колико су четна борбена језгра била и школе моралног и политичког „очишћења“ заробљених војника из непријатељевих јединица, односно колико су одлучна усмјерења ка окупљању свих потенцијалних снага за борбу против окупатора уродила неслућеним достигнућима, нека посвједоче, поред велике бројности дивизије, и необична догађања непосредно на борбеним поприштима. Поред спровођења „најенергичније мобилизације свог способног људства за борбу“, у судару Трећег батаљона 10. бригаде љета 1944. са четничким снагама Војислава Лукачевића, заробљена су и два младића недалеко од Кифина !Села код Невесиња. Довела их је патрола у штаб батаљона, гдје су затекли политичког комесара Обрена Бјелогрлића и његовог замјеника Анту Крезу, који је био и партијски руководилац батаљона. Комесар је ћутећи пришао високом и снажном момку и зграбио га за дугу косу.

— Ми рат приводимо крају, а ти — четнички пушкомитраљезац, држиш нас на нишану, је ли — говорио је комесар вјерујући да тако „закосатио“ четник има „сувише кратку памет“, да је највјероватније и злочинац.

Велике црне младићеве очи молећиво

„су гледале и тражиле помоћ. Био је везан и

беспомоћан. ;

— Како сте их заробили2 Да ли су пружили отпор2 — питао је партијски руководилац вођу патроле, и овај је одговорио да су их затекли у некој каменој огради како безбрижно једу и да су се предали без отпора. |

— Мобилисао ме је Петар Самарџић, „очињег ми вида! А дугу косу сам одувијек волио, мајка ме је за то грдила — забрзао је са земљаног пода младић готово ведра погледа, притиснут комесаровом цокулом.

Комесар је невољно дигао ногу с младићевих груди и, љутит, напустио собу,

— Саво Савић! — поновио је неколико пута Анте Крезо пошто је чуо име младића, који је, одријешених руку и послије дугог разговора све више увјерен да га неће стријељати, рекао да је он велики несрећник овога свијета, јер зна да се улудо заметнуо четничким митраљезом, чуо је то он и од других, а и сам је видио куд срља, занао је шта треба да ради..

МЕРИЛ ДВЕ АНИ РЕД 2 Сутра: Пребјези из вражје дивизије