Borba, 19. 06. 1990., str. 13

БОРБА, уторак 19

| јун 1990. 6

Ф Хоће ли се покренути рехабилитације за једне, а оптужнице за друге7 | ДРУШТВА У ДОБА РЕВОЛУЦИЈЕ

КАКО ЈЕ У КРВИ УГУШЕНА ЈАНУАРСКА ИБ БУНА У БИЈЕЛОМ ПОЉУ (8) _

казивање Анђе Чобељић (1)

рани сина, пак шаљи на војску _

ошто је опремила мужа за одлазак у шуму, | бно,. рекао је: „За јело је лако, Ми _ одговорила је жена. „Кад народ чује да сте побј

' Богоми се слабо сјећам, давно је то (ило, а и стотину ме мука убило. И до

„и послије тога. Све моје листом је било у партизанима, и од рода и од дона. Ја нијесам, додуше, носила пушку, (ила сам све вријеме у позадини. Тада

(мо, за вријеме рата сви били у Чеочу, тек послије рата смо дошли у Бијело Поље да живимо. Али кратко, само до

почетка 1949. године, када су ми стријљали и мужа и брата. за Милана сам се удала 1938. годице. Шћер Мара родила нам се одмах, 1939. Од почетка рата браћа су отишла партизане. Двојица су погинула. Раје је погинуо 1942. године, а Радомира (у ми убили послије рата, у јануару 1949, као инфомбировца. Обојица су џосиоци Споменице. Имао је Споменицу И Милан, али су му је узели када

(у та убили и никада је више нијесу .

пратили. Године 1942. кад се оступало за

Босну, за Врховним штабом, и ја сам ;

га мужем и браћом пошла. Старије ди-

сам оставила код секрве Златане, а млађе, тек рођену шћер Милку, понија сам са собом. Отишла сам до Сто-

жера, али су нас пресјекли четници. ||

Тог дана ми је погинуо брат Раде, 12. цли 13. маја. Ту су нас држали четници у опсади десет дана, ко се од партизана пробио отишао је у Босну. А ко није морао је да се врати. Неке су и похвазли и вратилил их у Шаховиће, у затвор. Међу њима су били Радомир и Милан. Ту су их држали неколико дана а одатле су их поћерали у Колашин"ски затвор. Са њима је био, сјећам се |рш и Владимир Владо Булатовић, и "Радоје, брат му. Милан је дуго био у затвору, Мислим да га је неко од својте туштио. Али, само је једну ноћ преноћио код куће. Његов брат Милован је

учествовао на Сутјесци, сав је био из- _

· решетан. Седамнаеаст рана је имао, на штакама је послије рата ишао. И док су они, Радомир и Милан,

| били по партизанима, борбама и у за-

торима, сваки дан је неки ђаво долазио по мене. Највише четници. Да ме

И „да траже оружје... Неки пиштољ Миланов су највише тражили. Од-

А послије рата2 Шта да ти причам. Они су били међу првацима, изнијели јат, са споменицама, на важном положају и у Среском комитету, и у Среском од-

„Били су и писмени, гимназијалци. Милан је био секретар Средског одбора Бијелог Поља (предсједник је био Раде

реновић), а Радомир је био шеф Удбе. ·

Заборавих ти рећи да је Радомир дуго био у заробљеништву, у Италији, па побјегао и дошао поново у партизане. Причао нам је да је 115 дана путовао од италијанског логора до Бијелог Поља. Све се крио, бјежао, бјежао и крио, док није доџао, А шта је јео и пио, ко зна. Не знам а дошао, да ли преко Истре или Але Послије рата и ја сам била активна.

Те састанци, те кружоци, те предавања, партијске школе. У нашој кући, у Чеочу, "често су готово свакодневно одржавани "астанци у току рата и послије рата, све док се нијесмо преселили у Бијело Поље. нам неку стару кућу у центру града, комитета, па су и ту стално одржа-

Зани састанци, таман као у комитету.

Мото 12 ргекопвогенаћ

• тетађа АМСОГА — Уеђојпот риродпог га од 25.000 копада 15-ор (ебгџага 0

ов рођорпугедпов «опда га А Кџапгава) 1 и Нгади о4

путедти гпасај зеђеглиске ргиве Тлап-

Уупоти вегјота од 4 чтедпози (5, 12, 5.000 1-ор тапа ођејеХеп је р

Пе Вепрџеја га Апроћи | зизедпе автеке 2ст

ке Јокотонуа.

Ротодога 10-вов бај се копгегепађје мдгигепј

50 Ма 1-ов аргћа мбеђојпа зепја 04 Мика зи изе!е ргојг-

«гаја) 1 добнјапје паће (уезаско

од ро 30.000 коглада гпагака. 22 Уодпја ејекнепе епетрје (ћагосеп.

Ри водаћ

Моје: 1 Кмапгав — геддепсја ЛМСОМВОТ. КЕ Јелуека за БРАМА ЈОАОЏЕМА“, 23 Кмаплаза вуогдепа Реала

М а — тегеогојобка орзетуа Рајаја, ; Роуодот 108 вод пјсе

гава за зптбон си т тонуппа.

МАРА — од Зе таја ов. ч од 50

10,500.000 Когзада па (ети

пн, Ма гаагк је гер

Регођоја! ауојас и Игазм кападакћ ровага, а 17

"аутетлел] рожалајј ашботпођи.

таткот од 10 Киапгаза 11 + Ђејебепа је 10-ро4 ијса Ме-

јаз зе џ (есаји зепја од 7 мбетагака за топушпа ађогјз КЕ

копја 1 50 коапгаза — па

гапзке Рапатеке џтије џ цтаби 30.000 и рићепе зи и (есај 6-ов арта дуе убеђојпе рпа

овтођојпа рпродпа Мори а Кападе ! и попгодикоуапо аи кагзко дејо „ТАРАРМ

веду ме у пола ноћи у затвор, а ја, шта ћу, оставвим оне двије макање (мала | деца — прим. В.К), па на саслушање. 5 Итако током читавог рата... У Кад су се комунисти просвећивали

УЕТАЕ зукага Рјега Туа Рејешја (Ртесте-Ууе5 ређецег).

народ је са нама.

Нас двије, по партијском задатку, биле смо одговорне за АФЖ, ја и Зорка Гудовић. Ја сам била и на првом оснивачком конгресу АФЖ у Београду. Тада су комунисти морали да читају, да се уздижу. Највише се читала руска литература, а све је рађено по узору на бољшевичку партију, у свему су нам узор били Руси, Руска револуција, Стаљин... :

Питаш ме кад сам први пут нешто чула и примјетила о тој Резолуцији. Ето, кунем ти се да сам била члан Партије, а да нијесам о томе ништа знала. Примијетила сам да се нешто договарају, шапуђу, а

жена је покушала да Милану спреми и нешто за јело. Он је сматрао да то није по- ц Имамо ми гдје да једемо. Гдје год дођемо, јешћемо!“ „Богоми, не вјерујем!“ | егли, нико вам неће дати ни да једете, ни да пијете!“

многи и тајно слушају радио, нарочито Москву. Све до те вечери кад ће сви отићи у шуму, богоми, нијесам ништа знала.

„Побогу, шта то збориш!“

А, ево, овако је било. Преко дана је држан онај чувени састанак коме је присуствовао Комнен Церовић. Читави дан смо Милана чекали на ручак. Дошао је тек увече. А покојна баба Златана, његова мајка, пита га: „Забога, Милане, ђе си до сада, што те нема на ручак“ А он каже:

САМО СЛИКА, БЕЗ ИМЕНА: Породична гробница породице Чобељић

ографију

Убили су јој мужа и брата АНЂА ЧОБЕЉИЋ (РОЂЕНА РАКОЧЕВИЋ) — Свједочи о двојици уби-

јених, Милану Чобељићу, свом мужу, и Радомиру Ракочевићу, свом брату. БиМилана Чобељића нијесмо успјели сасвим да ресвијетлимо, а ње и

нема у већ помињаној монографији „Бјелопољски срез у рату и револуцији“.

Рођен је у селу Чеочу крај Бијелог Поља. Учесник је народноосл рата од самог почетка. Био је, према свједочењу, носилац Партизанске споме-

ободилачког

нице 1941. године, али му је о томе документ одузет у јануару 1949. године. Био

Поља. Са те дужности је отишао у шуму. Убијен је на Бабића Бријегу изнад Би-

цније је његово тијело пренијето у сеоско гр на надгробном споменику уписује његово

гробници, али је забрањено да се

јелог Поља када се предао властима. Тајно је сахрањен на мјесту погибије. До-

, и сахрањено у породичној

име. На надгробном споменику стоје и данас имена Милановог оца Милоша и

Миланове мајке Златане,

са фотографијама. Стоји и Миланова фотографија,

али без имена. И ту су фотографију непознати починиоци неколико пута до сада ломили, али је породица упорно обнавља.

1949. године,

вела као градска породица, са станом у Бијелом Пољу, тва његова је породица враћена у село да би била посгљачена.

| (ЕТОА). Риводпога муве.

29. Киса, 31.

ђе. Мом тагака 81 резта, 34.

а ЗАрСС ринепа је и

(519 Киапгава) и ЊЕ

тпасајић гтаделпа 45“, 2 Киапхаза — #2-,

арепајја, 5уебапа одеса, одпе тпагке од 4

ону тагака 2101, рт В. МОУАКОМТС

Ја

«одогаупо: 1. Етапсизк! рбас („Робипа апдеја“), 10. Мејо па Рулауи, 11. бкир Фрјотата, 12. . Рео ћете ц (епви, 13. 2пак ха рјаипи, 14. беовка миса, 15. МауПопза ргад, 16. Кека и 5, 17. О4- | тавије #агеђе, 18. Која га зрауапје | 1 гибауаије, 20. писан гизкор рјеса („Обеу! 1 деса“), 21. Раке! Кага(а та |ргапје, 22. Угзга ринођа, 24. Мавз;, 25. Ад, 26. Агарвк! епгаг, Сав, 32, Сезја изгедса, 35. Капа бола! Капсејат, 36. Хпак 2а калај, 37. Роутсе, 39. Мајуеб! део, | 40. Раса зИспа поји, 41. Ргоплејј- |

Џергаупо: 1. Раћије,.. 2. Зибо мајко, 3. Атепска помпзка. 4. бшто, 5. Кагапас, 6. 7. Рг“ак, 8. Мејгђебпо, 9. Нладпо огшје, 14. 2пак за 8иеђит, 16. Ттоцвао, 17. ОК- | гивепје, 19. Нуанзауас 12 котесје де! апе, 21. 5гал. какаа пау ха зимји, 23. Маје тепе, 24. уевја- || п! ајређагак ти з МА НИ он 6: зеде ка, 28. Ја аајзка Игока ревп

127. По 30. Утетепзка јефса, ВЕЗЕМЈЕ ВКОЈА: 2408 32. Пакје, 33. ипсјјан пазен пашстука па роџи ејектогећгике, 36. инеђјан пазе резшка („Зетјапка“), 38.Аш!о-оглака та Кишпи, 40. Танизк!: ши ћепо.

Занимљиво је да је породици Милана чЧобељића, после ибеовске буне насилно промењен социјални статус. Иако је од ослобођења жипосле Милановог убис-

бапнбеуа

26. Тгре

" „Шћели су Илију да нам одведу, а ми ни- ||

је члан Среског комитета КИЈ Бијелог Поља и секретар Среског одбора Бијелог

Пише: Велиша Крсмановић

„Имао сам пуно посла, нијесам могао да | дођем...“ Ми га питамо хоће ли да руча, а | он каже да не може, да мора поново да | иде. у Приметила сам да је помало нерво- | зан, али као да је то хтио да прикрије, да ми не примјетимо. Једино што је урадио | узео је овога ми сина, Миливоја, бијаше |у мали, од непуну годину. Носи га преко | собе, све тамо и овамо, и прича: „Ти ћеш || тати да порастеш, бићеш јунак, командо-. | ваћеш војском...“ А онда, кад је хтио да | пође, даде га баби и рече: „Ево ти баба || ово дијете, може доћи вријеме да га под- |Е ижеш исто као што си мене подизала...“ | А ми се зачудисмо и занијемљесмо. „П1о-

богу, Милане, шта то збориш!“ А њему

| исто тако отац погинуо у првом рату кад | је он био мали. Баба му каже: „Па побије- || - дили сте Хитлера, извојевали сте рати |

револуцију, сад сте на положају, сад тре- || ба да живите...“ А он ништа... Оде... у

А преко дана2 Читави дуги дан суу | нашу кућу долазили Милорад Радевић и || "Ђукан Дуловић и слушали радио, тамо, у | другој соби. ја се питам шта ови људи ов- || дје раде читав дан, а они се затворе и не- ај што слушају, сигурно ·Радио-Москву. | Или су пратили и прислушливали нас, | јер су радили у Удби. Ко ће знатиг Ја у | њих нијесам сумњала, јер су све то били“ | друтови Миланови и Радомирови, а стал- | но су код нас долазили. Па ту су више | држани састанци, код нас и код Илије | Булатовића, секретара, него у Комитету. 5

На чијој је страни народ

Навече, опет чекамо, чекамо. Милана. || нема. Појави се око поноћи, или нешто | раније. ја таман легла, нешто ме глава ||

| забољела, кад он дође. Виче с врата: „Ан- || . ђо, дижи се“. ја, богоми, мислим да треба |

да му дам да вечера, као и увијек, па ве-!|

лим: „Ето, ту, боготи, узими сам, мене је: || нешто глава забољела“. А он ће: „Не могу || да једем него се дигни да спремиш не- : што да обучем и преобуку да узмем.“ Ја: видим да је нешто озбиљно, устанем, ју спремим му то, а не смијем ништа да питам. Па онако полако: те куд ћете ноћас, |:

"рачекајте ца сване, те ујутру, по дану, |

имаћете времена... А он: „Немамо време- | на, морамо ноћас“. Шта ноћас, питам ја, || а он приђе, па вели шапатом.: „Знаш | шта, Анђо“. Ја кажем: „Шта“ А он мени: || „Ми смо ријешили да идемо у шуму!“ АД ја кажем: „Зашто у шуму“. А он вели: || јесмо дали. Успротивили смо се и сада У немамо куд већ — или сви у затвор, или |и у шуму“. А ја велим: „Па идите у затвор, | боље вам је“. А он: „Па сад нећемо, одлучили смо овако, а касније, видјет ћемо“. | Ја да му спремам нешто да једе, а он ве- |,

„ли: „Па за јело је лако, народ је са нама, ||

имамо ми гдје да једемо, гдје год дођемо || јешћемо. Уосталом, све што смо до сада || радили и ово што сада радимо, радимо за |И народ“. А ја њему: „Богоми, не вјерујем! Кад народ чује да сте побјегли, нико вам || неће дати ни да једете, ни да пијете" А он | мени: „Неће зар7“

Не, ништа од оружја није однио. Бар || да сам ја видјела. А испратила сам га до- 4" ље, низ степенице. Сам је отишао. Само] ми је рекао: „Ако ја погинем, немој да ме | жалите. Немој неко ту да плаче и да мек срамоти!“ А ја питам: „Па, зашто да поги- | нете2 Није више рат, а и нијесте никоме || ништа учинили да би вас убио!“ А он ме- | ни: „Па ако се, ипак, то деси неком од у нас, немој ту да се скупљате и да плаче- || те!“ у

ра:

Мајка му није ни _ запланала

ВКОЈ: 2409

Модогатао: 1. Когарагасђа, 11. Оз, 12. Апатаз, 13. Згаго, 15. 17, 26.)

Еђ, 17. Тамегпа, 19. Али, та, 27. Во, 28. Рокеп, 29. 10, 30. Бак, 31. Пајпег, 33. Рт, 344

20. Гуа,'21. Танја, 23. Ма, 24. Котипа, 25. РА

КУ, 35. АПза, 36. Тата, 39. 1тап, 40. Запга МошкКа. :.

казаматска зида

Породични живот, а у робијашници Док ви гладујете, они испод ћебета ждеру Чопори се боре за опстанак

Затворско се друштво дели по неколико основа.

Прва је, разуме се, природа ваше кривице, у језику француских јакобинаца завртањ, или оног што вам се као кривица приписује, при чему јесте ли криви или невинви нема никакве важности. По категоризацији извршеној у глави „Повест српског затворског друштва у доба револуције“, затекао сам 1949. у Сремској Митровици: колаборанте, непријатеље из грађанског рата, људе осуђене по разним политичким антидржавним основама (најчешће непријатељске пропаганде), антикомунистичке организације, „империјалистичке штпијуне“, кукурузаре, саботере послератне обнове и изградње, шпекуланте, дефрауданте, традиционалне грађанске кривце (убиства, силовања, похаре, крађе, преваре итд.) и професионалне криминалце.

Овој подели ваља додати и субподелу по висинама казни. Према данашњим, оне су, у просеку, нарочито за политичке кривце биле врло високе, да не кажем драконске. "Друга основа деобе је по: затвореничком статусу, којим смо се бавили у теми „Там: ничка хералдика и Закони робијашке земље“. Трећа, за нас сада најинтересантнија, је сепарација затвореника по павиљонима, а унутар њих, по собама — затвореничким фамилијама. По циљевима, ако не и по унутрашњем устројству, подсећају оне, те скупне собе, на мафијашке фамилије. По дефиницији, мафијашка „фамилија“ је скуп људи повезаних крвљу, интересима и спремношћу да се за њих боре свим, па и нелегалним средствима. А то је и свака тоталитаристичка партија, с тим што је крв често и туђа. То је и соба, „затворска породица“. а

Кибла и казан

Које су карактеристике затвореничке породице у односу на слободнуг

Запажамо најпре извесне сличности

Унутарња кохезија грађанске породице, после растурања патријархалних задруга, опада с повећањем броја чланова. Уколико је породица бројнија, њено је агрегатно стање течније. Везе лабавије, међуодговорност слабија, а лојалност у процесу ишчезавања, започетом на крвно удаљеним кузенским маргинама,Исту слику пружа и затвореничка соба. Њена величина одређује степен породичне кохезије њених припадника, а с њом и одбрамбене снаге. У великим скупним собама Прве зграде, у болесничкој јединици, например, породица се приближава растреситим међузависностима у окви-

"Ру једног слободног рода, генса.. Тексеу

мањим собама, до двадесетак осуђеника, формира права породица.

Друга је сличност у организацији живота. И слободна породица предпоставља извесну поделу рада, дистрибуцију дужности, зависну од диввних потреба и способности њених чланова да им удовоље, Дежурни собе смењују се у изношењу и рибаричњу кибли, ако ове постоје, доношењу казана с храном, чишћењу просторије и осталим радњама што их изискује заједнички живот више људи.

Трећа би сличност била у заштити тзв. „породичних тајни“, било да представљају неку вредност, било да се тичу угледа. Ни слободна ни тамничка породица свој прљав веш не пере у јавности. Све се одвија између четири зида, у уском фамилијарном кругу.

Четврта се тиче наступа према другим затвореницима, осталим собама казнионе. Ту сте дужни под свим околностима да браните своје породичне боје и интересе. Издаја тих интереса повлачи много гору одмазду од оне која вас за исту кривицу чека у слободној породици, склонијој попустљивости и праштању. Породица на слободи се, између осталог, заснива на међусобној љубави. На робији је она само заједница интереса.

У собној хијерархији, међутим, већ настају прве разлике.

У слободној породици хијерархија се успоставља наследно, по првенству рађања, и положај оца зна се, као и положај сина унапред. До извесне се мере тај начин и на робији одржао. Само, овде нису битне године старости, већ дужина прележане робије. Старосте, собне старешине, бирају се углавном међу робијашима старијим по стажу. Тиме им се, разуме се, не одаје никаква почаст већ се користи њихово веће искуство у сталном спољнем (и с Управом казнионе и подзменом „грађанском“ рату с другим собама-породицама. Уколико Ћ тај стаж приближан или старији робијаш, упркос дугогодишњем тамновању, или баш због његове дужине, услед болести, сенилности

| (Из треће књиге „Године које су појели скакавци“)

| Ф Дражиновци мрзе љотићевце, а

ови мрзе све Ф Како открити цинкароша Ф Генералова се кћи одриче оца Ф О хладној лисици и топлом зецу Ф Тајанствени пут у Патагонију Ф Закони робијашке

· земље Ф Велики господин који је

пушио опушке Ф Кофер пун тужних ствари Ф Слобода, конопац и троножац Ф Мртви на робији би-

7 | ли су заиста мртви

„или непоузданости, не гарантује потребне

одлике, старешина се бира између млађих а способнијих.

Избор, међутим, није грађански. То већ указује да је по среди нарочита цивилизација, чији морални стандарди нису наши, а критеријуми подобности су дијаметрално различити. Све врлине што би доајена породице на слободи ваљало да красе, овде могу само штетити.

Истинољубивост је на робији погубна. Поштење, изван затвореног круга собе, неупутно. Достојанственост, осим лажне, опасна. Идеализам, сем што је бесмислен, убитачан. Стога су, бар према моме искуству, најуспешније собне старешине професионални криминалци, а најгоре загрижени политички кривци, поготову ако су, поврх свега, дрогирани неком, крупном, мисионарском идејом, па ма она била и апсолутна слобода. С њима сте свакако награбусили. Они ће своју напоље изгубљену битку за апсолутну слободу продужити и овде у затвору, не водећи ниједан затворски зид испред се-

Истинољубивост је на робији погубна. Поштење, изван затворског круга собе, неупутно, Достојан ственост, осим лажне, опасна. Идеализам, сем што је бесмислен, убитачан...

бе. Непрестано, кад треба и не треба — јер има кад треба, кад се мора — уваљиваће вас у сукобе с Управом и њеним Кућним редом. С њима ћете увек бити у неком штрајку, иза неког проклетог протеста, захтева, примедбе — у чему умеју бити невероватне ситничарске и борниране пицајзле.

У сваком случају, бићете у дисциплинским говнима. Врло често мислиће више на свој „политички углед борца за затвореничка људска права“ него на право на живот оног због кога се борба повела. А при том, ако сте пронициљиви, хватаћете најгоре примерке да, док ви гладујете, испод ћебета ждеру.

Невидљива стална битка

Робијашница је заједница интереса у односу на њену Управу. С том се Управом, по природи ствари, води перманентан рат. И у томе смислу, осим достављача и кукавица, сви су робијаши солидарни и представљају један фронт. Но, унутар ове принудне одбранбене солидарности, развијају се, стицајем тешких животних околности, посебне везе — породичне, собне солидарности.

Ограниченост материјалног стандарда, сиромаштво животних услова, скромност шанси за опастанак, ствара од тамнице поприште невидљиве али сталне битке за неку предност у поседовању или коришћењу оно мало прилика што се с времена на време пружају.

У извесном смислу тамница је на граници између прашуме и цивилизацијом-раскрченог поља. А њене собе — чопори у борби за опстанак.

Знам да све ово звучи страшно, али ни затвор није украно место наше цивилизације. Знам и да ће некоме, можда младом робијашту — старом, сигуран сам, неће — ово изгледати и увредљиво, увредљиво нечовечно, али и човек је на робији прилично тешко бити.

А да се буде, истина више помаже од лажи. Уосталом, тема ове главе није грађански породични салон, где би, можда, све то исто препознали, само под другим именима, с другим нијансама. :

Тема ове главе је соба као затворска породица и судбина приватног поседа у њој, помно загарантованог политичким Програмом СДОЈ-а, а једнако помно у то време разараног напољу, изван наших тамничких зидова...

ТРПЕ РНИ ЕИОИОГИ.

СУТРА: Молим вас лепо, господо...