Borba, 13. 03. 1991., str. 24
24 SREDA, 13. MART 1991. GODINE.
Jug
islavija Je
najjeltinija
Reforme impliciraju Jugoslaviju kao razumno, najjef-
tinije rešenje — smatra prof. dr Ivan Đurić
— Tamo gde su reformisti u stanju da se konstituišu kao partija sa striktnim programom, dobro utemeljenim u lokalne okolnosti, oni ne samo da će preživeti već će biti moćna snaga u suttašnjim razmišljanjima oko jugoslovenskog prostora kaže u intervjuu „Nedjelji“ prof. dr Ivan Đurić. — Na žalost, oni su se oslonili na jednu pogrešnu tezu. Izložiću je ovim redosledom: „SRSJ je pokret za Jugoslaviju, a i ja sam za Jugoslaviju, zatim, Ante Marković je čovek kome je Jugoslavija na srcu, pa sam ja za reformu Ante Markovića, a tek na trećem mestu ja sam dobar Musliman, Hrvat ili Srbin“. To je pogrešna postavka. Mislim da se tu krije dobar deo neuspeha reformista. Ja bih uvek obrnuo red stvari, pa bih rekao: „Ja sam dobar Musliman, Srbin, Hrvat i žbog toga što sam dobar rodoljub, želim reforme mome narodu“. A te reforme impliciraju Jugoslaviju kao razumno rešenje. No, da biste bili za Jugoslaviju samo po sebi nije dovoljno da pripadate jednoj reformskoj ideji. Za Jugoslaviju su i mnogi drugi. Recimo, partija uniformisanih lica koja se zove Pokret za Jugoslaviju. U krajnjem slučaju, za Jugoslaviju je i SPS.
e Zar to ne kompromituje ideju o Jugoslaviji u njenim zapadnim „dijelovima? Naime, partije koje ste pomenuli nisu baš ugledne u Hrvatskoj i Sloveniji. — Ne može se na emocijama graditi politički stav. Politički stav se gradi na postulatima praktične misli i, u krajnjoj lini-
ji, koristi koju možemo imati od Jugoslavije. Oduvek sam pledirao da Jugoslavija mora biti izbor razuma, a ne izbor emocija. Uzmimo za primer Belgiju. Kada bi bilo po emocijama Valonaca i Flamanaca, Belgije nikada ne bi bilo. No, Belgije je bilo i biće, jer nju iziskuje razum Valonaca i Flamanaca.
e Kakva je Jugoslavija moguća, ili, još bolje, kakva je nemoguća? -
— Sasvim je sigurno da je ovakva dosadašnja nemoguća. Ja čak tvrdim da unazad nekoliko godina avnojevska Jugoslavi-
ja ne postoji. Postoji samo jugos-
lovenski prostor. Verovatno će ta buduća Jugoslavija morati biti napravljena prema volji svih onih koji treba u njoj da učestvuju. U vezi sa dilemom federacija — konfederacija, smatram da je pravo pitanje šta mi hoćemo od te države, a posle ćemo tome dati ime. Grditi federaciju na osnovu iskustva SFRJ je besmisleno, jer mi nikada nismo imali federaciju.
Uostalom, EZ danas samu sebe 'naziva funkcionalnom federacijom. Voleo bih da čujem one koji su pristaše konfederacije kako misle da uđu u tu evropsku federaciju, a pritom je odbijaju ovde na jugoslovenskom prostoru. Jednostavno, to je međusobno inkopatibilno.
Mladen KRISTIĆ
VU PRESS
i
opozicionar
Glavni protivnici Srba su njihove sopstvene konzerva-
tivne vlasti na Dedinju
Nije uvek jasno ko je vladalac, a ko opozicionar. U Srbiji je pretvaranje komunista u memorandum socijaliste izbacio Francusku 7 iz stroja. U njoj se više niko ne sastaje. Ona je, u stvari, sada na vlasti. A ono što nekim piscima možda ne može biti po volji, to je samo to što ı oni nisu operativni vlastodršci. Drugi umesto njih vladaju i dele blagodeti nacionalnog kapitala. Književnici su se ućutali. I dalje ostaju ovisnici tuđe milosti, kao što su i bili, samo što sada, osim viceva o vođama, druge satire. nemaju. Uostalom, koliko je književnika, posebno velikih Srba, napisalo ijedan tekst protiv socijalističke vlasti? Spretnijima među njima čak muk i odgovara. Oni su mali licemeri. Nisu u opoziciji prema vlastima zbog
smisla njenih tehničkih politič-
kih propusta. Čim budu osetili da ova francuska vlast propada, brzo će sutra kazati: „Da, mi jesmo ili smo bili nacionalisti, ali sačuvaj nas bože od ovih vlasti“. Potom će se ponovo preseliti u Francusku ulicu govoreći: „Sada je vreme hleba, ovi su sve upropastili, treba ih zbaciti“.
Očekivani stav iz dela srpske partijske opozicije oko „pakračkog pitanja“ je da ne treba napadati beogradsku socijal-nacionalističku vlast ukoliko bi to slabi'lo rešavanje srpskog pitanja u srpskoj vaseljeni. Takav stav je verovatno ne samo pseudo-otadžbinski, već'i ojačava pseudo-demokratsku vlast u Beogradu. Jedini metod njenog samo-
održanja se i sastoji u proizvodnji srpskog pitanja. To je pozicija apsolutnog egoizma. Ovi Srbi su spremni da uništavaju fabrike i džepove svih Srba, samo da bi se histerijom antisrpske opasnosti održali na vlasti. Naravno da se mogu opravdati budalaštinama hrvatskih nacionalista u Zagrebu i isprovociranom nesrećom slavonsko-baranjskih Srba. Ali, ako se srpsko pitanje razume i kao pitanje socijalnog razvoja; onda su i dalje glavni protivnici Srba njihove sopstvene konzervativne vlasti na Dedinju. To, naravno, ne može lako da prihvati pakrački i kninski Srbin, budući da Zagreb više osećaju kao etničkog protivnika, a manje kao kvaziprogresivnu nesocijalističku vlast. Isto onako kao što su za beogradske službene nacionaliste Hrvati najveći izgovor za bežanje od stvarne Srbije, tako su i za zagrebačke nacionaliste unutrašnji Srbi i Srbija izgovor za stradanje socijalističke i savremene Hrvatske.
Srpsko pitanje mora da se reši u Beogradu. Ne zapostavljajući etničke ravnopravnosti svih građana Jugoslavije, svako odustajanje da se smeni razarajuća socijalistička vlast u Beogradu novim snagama, vodi daljem zaoštravanju baš etničkih sukoba i
u Srbiji i u Hrvatskoj. Srpsko pi-
tanje — to je pitanje vlasti u Beogradu. Ne može vlast da živi
od spoljnih problema, mora da ·
reši unutrašnje...
Dragan VESELINOV
STRRDIJA 91
Drama i komedija
Dramskog programa je dosta vratimo se komediji („Rad“)
Kako za koga
Često volja vladara postane nevolja naroda („Naša reč“
Biće bolje
Na putu smo da nađemo zajednički jezik. Za početak smo se
jedni drugima isplazili („Politika EKSPRES“)
Sporovozni Očigledne stvari, po pravilu, vi-
dimo kasno („Sremske novine“) |.
„Vrijeme juri Voleo bih da još pričamo o demokratiji, ali čuvar kaže da je
poseta završena. (Nedjeljni Glas“)
(Dušan Petričić, „NIN“)
... Ako je demokratija „organizovana sioboda jednog društva“, onda ona ne može biti u isključivoj nadležnosti ove ili one vladajuće partije, već podrazumijeva sposobnost svakog slobodnog društva da bira, mijenja, a prije svega kontroliše državnu vlast. Ali, da li je danas u Jugoslaviji uopšte riječ o demokratiji? Opredjeljenje većine birača u svim jugoslovenskim republikama pokazuje da njihov prevashodni izbor nije bila demokrati-
ja sama po sebi, već nešto drugo — sopstvena nacionalna država. Po mogućnosti, dakako, u etničkim granicama, kako bi se otimanjem tuđih teritorija konačno naplatili „istorijski računi“ za sve muke proživljene u zajedničkoj državi.
Kad je konkretno riječ o Srbima ı Hrvatima, to je tema koju oni, očigledno, ne žele da zamijene nijednom drugom. Tek kad se ispostavilo da su razgovori o
koga to il
budućnosti Jugoslavije zapravo samo nešto uljudniji i manje privlačan naziv za veliku političku igru koja se vodi oko sadašnjih republičkih granica, postalo je jasno zbog čega je u globalnom političkom sukobu između dvije najveće nacije Milošević praktično dobio mandat da zastupa svc Srbe, a Tuđman sve Hrvate. Po-
što je zajedničkim. naporima svih stranaka, uključujući i preobražene komuniste, nacional-
iteresuje?
na pravovjernost u međuvremenu uzdignuta na rang najvišeg pojedinačnog i kolektivnog načela, prirodno je što u tom sudaru stvarnih ili zamišljenih nacionalnih interesa i nejaka opozicija u srpskom i „nepostojeća“ u hrvatskom parlamentu, umjesto da budu korekti vlasti i krotitelj njene goropadne moći, u potpunosti slijede politiku vladajućih partija.
(„Oslobođenje“)
BORBR БЕС РО ВЕС
Vreme psihopata
— Kao psiholog, moram да Казет да је заda došlo vreme destruktivnih psihopatskih ličnosti u јауnom ŽIVOtu. Danas se ove antisocijalne ličnosti grčevito hvataju politike, politika je danas postala zabran зде зе bez ikakvih konsekvenci može iskazati najveća količina agresije ı mržnje, rekao bih da se za to biva čak i nagrađen. Smisao života onih malignih karaktera, kako ih naziva From, nije puko održavanje strukture vlasti i želje da se gospodari ve-
ćom državom nepgo što ti pripa- ~
da, nego se radi o psihopatskim ličnostima koje žele krv. Njihov smisao života je u destrukciji. Nije ih teško prepozanti: apsolutna netolerantnost, nikakva spremnsot da se popusti (onda se to tumači principijelnošću!), izrazita agresija prema svemu što je suprotno, nesposobnost da se razgovara, strah od ljudi... Takvih ličnosti na političkoj pozornici Jugoslavije ima svuda i sa tog stanovišta to je zastrašujuće. . Ipak, i u ova sumorna vremena, zrnce soli: jedan cd onih lucidnih Mafrijevih zakona glasi — „Narodi i pojedinci pribeći će razumnom rešavanju sukoba kad iscrpe sva druga sredstva“. (Prof. dr Žarko Korać, priholog, u „Vremenu“)
Krhotine istine
— Umijeće vjerovanja jedna je od bitnih pretpostavki opstojnosti zajednice. U nas se, na žalost, sve čini da to umijeće zakržlja, da vjerovanje ustupi mjesto sumnji i nepovjerenju. Sve se stavlja u funkciju toga nepovjerenja; i prošlost i sadašnjost i budućnost instrumentaliziraju se u svrhu produbljivanja nepovjerenja. Iskopavaju se krhotine istine da bi se, u aktuelnom mozaiku zbivanja, preobrazile u cijelu istinu. I sve se to čini ne da bi se osvijetlila neka zbivanja, već da bi se potamnili oni Drugi, da bi se, dakle, onemopgućila zajednica. A zajednice
bez Drugih nema.
A drugi nisu samo pripadnici druge nacije, to su i naši koji misle drugačije. Hoćemo li ih proglasiti izdajicama nacionalne stvari! Mogu li se nacionainoj stvari žrtvovati svi drugi principi i vrijednosti?
Opravdavanje različitih, pa u krajnjoj, konzekvenciji i svih sredstava, da bi se ozbiljio i(li) zaštitio nacionalni interes (fiat nation, pereat mundus), predstavlja nešto modificiranu, mada s etičkog stajališta ništa manje rigidnu, ideologiju jezuitizma i primijenjenog (realnog) socijalizma (Prof. dr Jovan Mirić u „Danasu“).
ТЕЛЕВИЗИЈСКИ водич
Преглед
ТВ програма за наредну седмицу