Borba, 06. 04. 1992., str. 19

. здоуа-

ароуотодан u bila је Ки) Копliji поуса. та од татот а п хот 3dirljiotac зуг5заТиуек lije ni-

пи |

Žazru-

еса' падпа пе

"ao i sporost vlade u donošenju "ла koji bi ovo omogućili.

„ladašnja slovenačka koaliciona okarakterisana je kao vlada sa veštine ı iskustva“. Premijer · Peterle izgleda da posebno nije atičan autorki svih jedanaest va (!) u dodatku, Džudi Dempisan je kao „katolik, više zainVan za otvaranje crkava, nego

ћ 79

TRJ LUDI, LUDI SVET

Vrednost slave

Da li (glumačka) slava može pomoći ili odmoći nečijim političkim ambicijama?

Odgovor na ovo pitanje bi verovatno bio različit u dve (an-

- glofonske) zemlje koje trenutno trese izborna groznica, Britaniji ı SAD. Amerika je već za predsednika imala bivšeg glumca Ronalda Regana, a sadašnjem predsedniku, Džordžu Bušu, u kampanji pomaže jedna međunarodna zvezda, Arnold Švarceneger.

U Britaniji, gde partije imaju nesumnjivu prednost nad ličnostima, glumci se retko odlučuju da zaplivaju političkim vodama, pa je mnoge iznenadila rešenost dvostruke dobitnice Oskara, Glende Džekson, da se kandiduje na predstojećim parlamentarnim izborima. Glumica će se pojaviti na laburističkoj listi, i to u otmenom londonskom distriktu Hempsted i Hajgejt, u kome su torijevci držali poslaničko mesto 80 od poslednjih 85 godina.

Poznavaoci procenjuju da glumačka slava Glende Džekson

u najboljem slučaju „vredi“ oko hiljadu glasova u ovom okrugu

koji ima 60.000 birača. „I oni koji su inače za konzervativce, bar

_će zastati da je saslušaju samo zato što je ona Glenda Džekson“,

kaže jedan od znalaca britanskih prilika. „Ipak, biće bar toliko

onih koji će reći „Neću da glasam za neku prokletu glumicu. Šta ona zna o politici?“

IZIRVR ZR DRNAS

„Za mene je Kolumbo bio jedan od prvih socijalista. Niti je znao gde

plovi, ni odakle je pošao, ni kako mu Je to sve uspelo, ali je sve bilo o trošku drugih ljudi“,

(Grof Oto Lambsdorf, šef nemačkih liberala na jednom predizbornom skupu)

za posete fabrikama“, obuzet pre „obnovom tradicionalnih konzervativnih snaga u slovenačkom društvu, nego otvaranjem novih preduzeća i atraktivnim mogućnostima stranog ulaganja“.

Citiraju se reči slovenačkog predsednika Milana Kučana da se što pre moraju održati novi izbori, jer se u protivnom samo „gubi vreme u početnim reformama“. Za strane ulagače, kaže se u dodatku, Slovenija ipak može biti zanimljiva, uprkos malom tržistu sa manje od dva miliona stanovnika — ona može da bude stepenica za uspešan biznis u drugim bivšim jugoslovenskim republikama, sa zemljama istočne Evrope i Zajednicom Nezavisnih Država.

S. B.

PONEDELJAK, 6. APRIL 1992. GODINE 19

Život i smrt integracije u

Ovaj tekst je za „Borbu“ i уаšingtonski časopis „Mediterenian „kvoterli” napisao Volter R. Roberts, američki ambasador u penziji i profesor međunarodne politike na Univerzitetu Džordžtaun u glavnom gradu SAD. Profesor Roberts je, pre oko tri decenije, kao diplomata ambasade SAD, boravio neko vreme i u Beogradu.

Istorija ne podržava argumente onih koji tvrde da ova zemlja nikad nije bila sposobna za život i da je njeno stvaranje bilo greška 0 Koreni izbijanja nasilja i ponašanja sukobljenih strana

Piše: Volter R. Roberts

Jugoslavije, kakva je postojala između 1919. i 1941. ı između 1945. i 1991. više nema. Pred rastućim razdornim napetostima, njeno posmrtno zvono se začulo decembra 1991, kada su, pod pritiskom Nemačke, ostale članice Evropske zajednice prihvatile da priznaju nezavisnost Hrvatske i Slovenije.Iromija је da je demokratska Nemačka možda 1991. postigla ono što tokom drugog svetskog rata nije uspela totalitarna Nemačka, kada je vojnom silom skršila Jugoslaviju i stvorila odvojenu hrvatsku državu, da bi 1945. doživela poraz svojih snaga i brisanje kratkotrajne hrvatske nezaVisnosti. Ima onih koji sada kažu da Jugoslavija, kao integralna nacija zasebnih nacionalnosti, nikad nije bila sposobna za život i da je zaslužila da bude podeljena. Hrvati i Slovenci, tvrde neki, nije ni trebalo da budu ujedinjavani sa Srbima u vreme kad je Jugoslavija bila prvi put osnovana, 1918: sile saveznice iz prvog svetskog rata načinile su u Versaju grešku kada su stvorile ovu novu zemlju. Istorija ne podržava ovaj argument.

Efikasna antikomunistička karta

U politici, kao i u životu, odnos između akcije i reakcije često je složen i nejasan, a takav je i u slučaju dezintegracije Jugoslavije. Postoji, ipak, opšta saglasnost da se začetak nasilja koje je izbilo može pronaći u deklaracijama o nezavisnosti Hrvatske i Slovenije 25. juna 1991. Samo četiri dana ranije, njihove su vođe uveravale američkog državnog sekretara da neće delovati jednostrano. Ne iznenađuje što je on njihovo otpadništvo Ocenio kao podmukao postupak.

Temelje ovim deklaracijama nezavisnosti prvo je postavilo slovenačko rukovodstvo, tada još komunističko, nakon što je već bilo preduzelo izvesne korake prema mogućoj secesiji Hrvati su sledili ovaj primer. U proleće 1990. izbori u obe republike doveli su na vlast pokrete koji su bili za nezavisnost. Ove pokrete su napred gurale izrazito nacionalističke i antikomunističke emigrantske grupe, naročito Hrvati u Australiji, Kanadi, Nemačkoj i Sjedinjenim Državama, koji su u suštini etnički sukob predstavljali kao pitanje demokratije protiv komunizma. Hrvati se nisu borili za demokratiju, već za slobodnu Hrvatsku, dok savezna armija i Srbi nisu vodili bitku za komunizam nego za obnavljanje bivše Jugoslavije ili makar nove, veće Srbije.

Ipak, antikomunistička se tema pokazala efikasnom. Mediji širom sveta su je prihvatili, a pošto su beogradske vlasti i pro-

srpske grupe u inostranstvu bile spore u predstavljanju svojih stavova, ona je u celini preovladala, sa nekoliko značajnih izuzetaka koji su stanje predstavili na objektivniji način.

Emigrantske grupe su obezbedile novac i oružje, a kasnije i borce dobrovoljce, pre svega Hrvatskoj. Izjave političkih vođa u Austriji, Nemačkoj i Mađarskoj podsećale su na 1914. kada se antisrbizam, posebno nakon ubistva austrijskog nadvojvode od strane jednog Srbina, potvrdio kao neposredni povod za prvi svetski rat. Njihova izjašnjavanja su Hrvati i Slovenci mogli da smatraju samo kao ohrabrenje za razbijanje Jugoslavije. Uzaludna upozoravanja

Uništenje Jugoslavije kao integralne države bilo je u stvari postignuto 25. juna 1991, uprkos upozorenjima iz mnogih krugova u samoj Jugoslaviji i izvan nje, uključujući i Sjedinjene

države, da bi takav korak mogao izazvati žestoku reakciju centralne vlade i dovesti do prolivanja krvi. Hrvatske i slove-

Sajrus Vens

načke vlasti su, ipak, istrajale na tome da je princip samoopredeljenja iziskivao njihove akcije. One su zbrisale sve ranije istorijske okolnosti i pokazale nespremnost da pregovaraju o mogućim kompromisima ili da odlože svoje mere kako bi međunarodnoj arbitraži dale priliku da otkloni tragediju.

Upućeniji posmatrači su već tada naširoko predviđali da bi se Beograd mogao pomiriti sa secesijom Slovenije, jer u njoj Jedva ima Srba, ali da je Hrvatska nešto drugo. Srbi se sa gorčinom sećaju da je jedini put u modernoj istoriji kada je Hrvatska bila kvazi-nezavisna država, u ratnom periodu 1941 — 1945, njena vlada bila odgovorna za masakr stotine hiljada Srba.

Srpska strahovanja dodatno Je povećao sastav hrvatskog režima. Hrvatski predsednik, bivši komunista Franjo Tuđman, nije

samo poricao masakr nad Srbima u drugom svetskom ratu i čak dovodio u pitanje punu realnost holokausta, već je u svoju vladu uključio i neke ljude koji su blagonaklono bili gledali na nacističku državnu tvorevinu u Hrvatskoj. Činjenica да je Hrvatska čak usvojila gotovo potpunu repliku stare ustaško-nacističke zastave kao svoj amblem, učinila je eksplozivnu situaciju još težom. Koliko je neosetljiva sadašnja hrvatska vlast najbolje pokazuje činjenica da je pošto je obznanila secesiju, i mnogo meseci potom:, propustila da prizna manjinska prava Srba koji žive u Hrvatskoj.

Ipak, nesreća je što je savezna armija, koja je bila zatečena i pretrpela relativno visoke gubitke od neregularne slovenačke milicije neposredno nakon proglašenja nezavisnosti, reagovala tolikom žestinom protiv secesionista u Hrvatskoj. Oslanjanje na silu u rešavanju makar i unutrašnjih sporova danas više ne može biti opcija i mora biti snažno osuđeno. Na žalost, ovaj princip još nije zaživeo ni u drugim nemirnim tačkama (na primer, između Jermena i Azerbejdžanaca). Napori i razočaranja UN

Odmah po izbijanju neprijateljstava u Jugoslaviji, preduzeti su i međunarodni napori da se borbe zaustave i pronađe privremeno političko rešenje. Generalni sekretar Uzjedinjenih nacija zatražio je od bivšeg američkog državnog sekretara Sajrusa Vensa da mu pomogne da se uspostavi primirje i omogući dovođenje mirovnih snaga UN. Evropska zajednica, zajedno sa Konferencijom o evropskoj bezbednosti i saradnji (KEBS), formirala je Hašku konferenciju o Jugoslaviji i imenovala bivšeg generalnog sekretara NATO, lorda Karingtona, za njenog predsedavajućeg.

Napori Ujedinjenih nacija da se postigne trajno primirje doživeli su nekoliko razočaranja zbog neodržanih obećanja na obe strane, a i Haška konferencija je tromo starotovala. Obznanjivanje namere nemačke vlade da jednostrano prizna nezavisnost Hrvatske i Slovenije, na osnovu toga da se mora poštovati njihova želja za samoopredeljenjem, usporilo je mirovni proces.

Da takva namera nije bila obznanjena izaslanik UN Vens bi verovatno postigao stvarni prekid vatre ranije nego što je to učinio pošto su Hrvati bili počeli da strahuju da bi produžetak borbi samo doveo do daljeg gubitka teritorija, a savezna armija je bila počela da oseća probleme u održavanju borbenog raspoloženja u svojim snagama.

Sutra: i Može li se pojaviti neka sasvim drugačija Jugoslavija?