Borba, 31. 08. 1992., str. 5
пе пи
И
РА У РИЕ (Од извештача „Борбе“)
Лондон. — Овде у Лондону, и они који су, било да је реч о званичницима Форин-офиса, или најугледнијим коментаторима, имали бар мало наде, после завршених дводневних расправа о југословенској кризи — изгубили су је, може се рећи, у потпуности.
Радио и ТВ вести пуне су извештаја са лица места из БиХ, посебно из Сарајева, о ратним сликама великих размера, о нападима на седиште УНПРОФОР-а, о рањавању тројице припадника француских трупа, откривању јама са више од 80 мртвих Муслимана у близини Мостара. Све се то може, не само чути или прочитати у новинама, већ и упечатљиво видети на свим ТВ каналима.
Иако су готово сви релевантни политичари — укључујући и лорда Овена, новог председавајућег на Женевској конференцији о Југославији — упозоравали да резултати не могу доћи брзо, мада ће преговарачки посао почети такорећи одмах, мало их је очекивало да ће разорна дејства имати такав степен.
Караџић хапси паргавојнике
Због тога овде ТВ-станице стално позивају телефоном Радована Караџића који тврди да већ хапси паравојне снаге до којих могу да дођу и да Срби никако не нападају први. Са свих страна репортери сведоче да опет, обе стране, говоре исто, окривљујући једна другу, и да је истина апсолутно недостижна у часу кад велики сукоби трају.
Ови догађаји, поготово тако видљиви, непрестано побуђују јавно мњење — штампа, али и многобројне организације грађана, појединци, политичари, војни стручњаци и експерти за балканске теме — да се изузетно оштро заложи, ако не за војну интервенцију, онда свакако за стезање обруча санкција у Србији, о чему је донесен и посебан докуменат на Лондонској конференцији под насловом „Закључци за испуњавање постојећих санкција“. У овом тексту се говори о појачаној контроли и спречавању сваке могућности пробоја ембарга копненим или воденим путевима.
Занимљиво је да, иако увек у званичним документима стоји поред Србије и име Црне Горе, ретко је ко овде спомиње. Кад је реч о СРЈ, име изостаје, не толико због званичног непризнавања ове државе, већ због видљивог уверења, или бар сумњичавости, да ће југословенски врх моћи ишта да постигне после Лондонске конференције, ако на то не пристане Милошевић. Уз председника Србије неминовно се помиње Радован Караџић, који личе на нераздвоји"ви чвор југословенског ратног сукоба. :
_ Онима који тако прилазе стварима, сам Слободан Милошевић је дао у извесном
БОРБА
ОДЈЕЦИ ЛОНДОНСКЕ КОНФЕРЕНЦИЈЕ
Лагани
ДНЕВНИК.
у
ПОНЕДЕЉАК, 31. АВГУСТ 1992. ГОДИНЕ 5
Онеспокојавајуће вести из Босне 9 Милошевић у „Индипенденту“: Ако изађем на изборе, добићу Ф Вођа џихад јединице у Зеници, фотографије у „Тајмсу“ Ф Лорд
Овен спушта тон
смислу за право у интервјуу „Индипенденту“ који овај веома читани и угледни лист 06јављује готово преко целе стране у недељном броју под називом „Мирг Који мир“. Из разговора који су са председником Србије водили Стив Кроушов и Тони Бардер, јасно произилази да је било великих заблуда што је „свако на мировним разговорима о Југославији мислио да се Слободан Милошевић сложио да мења политику“, како се истиче у поднаслову. Ово је проистекло из одговора председника Србије који су се сводили на то да је српска политика последњих месеци у потпуном скла-
ду са оним што се тражи на
Лондонској конференцији: да је мирољубива, да осуђује рат, да нема кршења људских права на Косову, да није националистичка, јер, рекао је Милошевић, „дубоко сам уверен да национализму нема места на крају ХХ века“.
О Аркану без одговора
Милошевић је и у овом ин-
"тервјуу упитан о суђењу рат-
ним злочинцима, поготову због етничког чишћења. Поменуо је да „нема никакве сумње да ће било који грађа-
нин Србије, увучен у ратне злочине, бити изведен пред суд“. На директно питање може ли међу њима да буде и Аркан, новинари нису добили одговор, па закључују: Био је очигледно невољан да размотри такву могућност, иако је реч о човеку који је паравојни лидер и чије су снаге одговорне за бруталне нападе на 60санске Муслимане прошлог априла.
Због свега тога „Индипендент“ закључује: „Он је могао да каже светским политичарима овде да је спреман да учини све што они желе. Али, само неколико часова касније, прошлог четвртка, био је спреман да нам објасни како његово „да“ може да значи и „не"и како су два и два апроксимативно три.
Интервју се иначе завршава констатацијом да је Слободан Милошевић демантовао у разговору наговештаје да би због опозиционих масовних демонстрација и захтева, могао да се повуче. „Напротив, изразио је уверење да може да буде председник бар још неко време“, додајући: „Ако бих изашао на изборе, нема никакве сумње да би их добио“.
После Лондонске конференције, међутим, постаје све јасније да војне интервенције у
БиХ, на класичан начин или у стилу „пустињске олује“ не би могло бити. Овде су сви заплашени чињеницом да је то рат у коме су сви криви, а сви кривци уз то измешани на неприступачном терену, па „зашто би онда наши војници гинули тамо2“. Уместо тога, није искључено да ће УНПРОФОР моћи да има већа овлашћења, што се самоодбране тиче, а долазак бројних трупа УН чак, иако у хуманитарне сврхе, подстиче неке дипломате овде да кажу да се тиме можда „свет војно све више увлачи у босански пакао“.
Додатне доказе за општи хаос у БиХ дао је уз то и недељни „Тајмс“. Репортер из Зенице је послао, уз извештај и фотографију Абу Абдела Азиза, вође арапских Муслимана џихад јединица стационираних у овом рударском градићу. Азиз потврђује да воде „свети рат“, да су дошли из више арапских земаља, да су се између осталог борили за ислам и у Авганистану. Репортер Хог констатује да их се боје и Хрвати, али да без сумње, има подршку Алије Изетбеговића, или бар његових команданата.
Нешто после свега, међутим, постаје све извесније: ако остану узалудни напори Ћосића и Панића, становништво
Србије и Црне Горе може да очекује заиста мрачне дане током следеће зиме. Није искључено да би, пре и него што се мислило, а како је на Лондонској конференцији најављено, могло бити затражено од Савета безбедности УН да се блокира поморски и Црна Гора. Уколико би свет даље имао стрпљења да буде сведок рата, могле би да се примене додатне санкције: прекидање телекомуникација и потпуно затварање граница СРЈ и копнених путева. Ако би свет био нестрпљив могао би да нађе начина да њихови војници изведу акције које не би њима донеле велике губитке, ни трагичне последице.
Лорд Овен је додуше, спустио тон: не тражи бомбардовање Београда, тврди да је његов позив за војну интервенцију дат раније био у другом контексту и да даје сада искључиво предност преговорима. Требало би ипак, имати на уму да су међу Дванаесторицом и пет чланова Савета безбедности најумеренији и на „тишем“ колосеку били за сада само Велика Британија, Италија, Француска, Русија и Кина. И при том, измерити њихов утицај у оквиру НАТО пакта, на пример.
Гордана ЛОГАР
АМЕРИКА ИЗМЕЂУ ЛОНДОНА И ЖЕНЕВЕ
Повољна реаговања Беле куће на ток и исход лондонског скупа 8 Каже се да усвојени документи представљају добру основу за постепено смиривање
(Од дописника „Борбе“)
Вашингтон — Полазећи од жалосне чињенице да у последњих годину дана није, практично, ништа урађено Америка је у рвању са југословенском кризом решила да сада "пође обрнутим смером.
У Лондон се, тако, отишло са рамом за босанску слику. Тај рам је на обали Темзе окован са четири документа Конференције о Југославији испод којег стоје потписи представника 30 земаља, а сад преостаје онај следећи део посла рад на портрету наше бивше федерације, који ће се уклопити у овај већ припремљени оквир. Скицирање нове слике (на којој ће доминирати БиХ, с тим што ни остали из нашег бившег федералног сазвежђа неће бити запостављени), почиње, као што је договорено, у четвртак. Кормило преузимају опробани УН изасланик Сајрус Венс и један нови енглески лорд, Дејвид Овен, са пола туцета радних група у саставу свог новоформираног комитета. САД су кумовале овом „сталном преговарачком механизму“, тако да је Буш пред викенд хитно потписао налог на 3 милиона долара којима ће се финансирати захуктавање овог новог женевског комитета. У међувремену, САД су са прилогом вредним 40 милио-
на долара помогли текућу акцију снабдевања БиХ храном, лековима и осталим потрепштинама. Са претходним учешћем, то је у овој години довело до збира од 91 милио-
„на долара и првог места Аме"рике на листи земаља које
прискачу у помоћ бившој Југославији. Прилично храбар Бушов потез у ситуацији кад је прошлонедељни ураган „Ендрју“ завио у црно јужну Флориду и део Луизијане и кад му председнички рејтинг — превасходно због домаћих економских проблема — стоји да скоро не може бити горе.
Из те исте Беле куће, иначе, стигле су информације и о повољним овдашњим реаговањима на ток и исход Лондонске конференције о југославији. У досад пристиглим председниковим изјавама на ту тему, каже се да лондонски документи представљају добру основу за покретање процеса који би требало да доведе до постепеног смиривања и гашења највеће европске кризе после другог светског рата.
И званичници и амерички коментатори — кад је о томе реч — очекују да ће конфронтиране стране у БиХ, за разлику од досадашње праксе, овог пута испоштовати обавезе којих су се прихватиле у Лондону. Женевска фаза Конференције о Југославији почиње у четвртак 4. септембра,а дотле
би, поред осталих припрема, требало да буде реализован и онај веома важан део лондонске резолуције везан за'стављање тешког наоружања и артиљерије у БиХ под надзор мировних снага УН. Српска страна је ту, наравно, под посебном лупом, али ни остале две неће имати шансу за даље извлачење.
Сајрус Венс — у изјави за „Вашингтон пост“ — демонстрира крајње уздржан оптимизам на овој садашњој средокраси између Лондона и Женеве. Наравно, није му замерити: задовољан је папирима за конференције, али само он зна каква све искуства има од прошле јесени наовамо са свим тим нашим ирационалним господарима рата и мира, које би сад требало поново доводити и задржати за преговарачким столом
Бивши амерички државни секретар овог пута посебно указује на одговорност и улогу које би власти новоформиране СР Југославије могле и требало да одиграју у предстојећем расплету наше кризе. Подсећа, истовремено, и на обавезу које те исте власти имају према свом народу, историји и свету, уопште. У овој његовој изјави — као и осталим, које се чују у текућем постлондонском периоду — много је, међутим, више питања него одговора. Нарочито кад се ради о дилемама које су се
појавиле на Конференцији о Југославији (а и после ње) после очигледног раскорака у неким ставовима и јавне вербалне конфронатације између Панића и Милошевића.
„Премда се примају са скептицизмом, Панићева саопштења привлаче пажњу пошто је он једина владина личност која изражава јавно неслагање са Милошевићевом политиком“ — пише тим поводом недељни „Вашингтон пост“, извештавајући о најавама великог расцепа у Београду.
„Пост“ није усамљен у вашингтонским проценама да је Панићева „непослушност“ отворила пут јавним поделама и да би „премијер без базе“ после Лондона, где је јавно припретио Милошевићу уколико Србија не буде испуњавала прихваћене обавезе — магао сад да се окрене армији и потражи себи преко потребан ослонац међу њеним незадовољним официрима.
С друге стране, у овдашњим реаговањима на „случај Панић“ може се — управо сад, после Лондона — чути мишљење да је реч, заправо, о договору и вештом маневру у Београду, којим се „добија у времену и одвраћа пажња света и домаће јавности од правог проблема“. Америка у ту игру засад не верује, али је и не искључује у потпуности.
Слободан ПАВЛОВИЋ