Zastava, 19. 04. 1892., str. 3

света, где год српски парод живи, тако, да је допрео и у овај најмањи кутић Фрушке, те се и овде нађоше млађана српска браћа, која су свому погинулом али неумрлом брату Васи приредила свечани парастос на други дан Васкресенија, који је тако дивно испао, како се само зажелити и замислити може. Света беше у цркви и старог и младог, па чак и страноверног. Није било лица, које не беше сузом орошено, нарочито опда, када тужно звона почеше откуцавати и народу јављати, да почињу Васини смртпи сватови, што му браћа приредише. Тужан призор опреме око кољива наткрилио је све тако, да није човек знао у што ће пре да погледа: да ли у венце од природног цвећа или у тужаљке свеће, што их народ и свештеник држаше; да ли у црни катафалк и кољиво; да ли у онај дивни ред школских ученика, који је закрилио около целог кољива те својим милим гласом отпеваше монотоно све песме тужаљке; да ли ћеш да обратиш слух у дирљиви говор, што га један друг омладинац изговори, или ћеш у тужно откуцавање звона, која непрестано за време парастоса удараху. Овом приликом пао је и неки добровољни прилог и дарак на подизање споменика брату Васи Кпежевићу, којег, буди овде речено, дароваше следећа браћа, и то: Никола ћурчић 1 фр., Н. Н. 1 фр., Св. Т. 1 фр., Сима и Исак Козић 1 фр., Стапко Козић 1 фр., Милан Котарлић 1 фр., ђока Милошевић 1 фр., Миша Тушјак (Тот) 1 фр,, Танасија Котарлић 50 новч., Стојан Богуновић 30 новч. и - Чеда Нешић 30 новч. Осим овога даровала је омладина подушје пред црквом народу, кад је овај из цркве изишао. Овом приликом нека је лепа хвала црквеној општини на указаној доброти гледе звона и полилеја а г. председнику Николи ћурчићу па поклоњеним свећама. Ето, овако се знаду браћа одужити своме брату и само овако, па да вас види Бог и српски свет! Кличем: Слава неумрлом борцу за веру и милу народност! Слава мученику српском и ђаку Васи Кнежевићу! Слава му ! М. К. М. омладинац.

Вести из народа.

Из Беле Цркве нам пишу, да ће онамошња српска певачка дружина славити на Петров-дан 25-годишњицу свог постанка и освећење заставе. Дружина ће позвати сва наша певачка друштва и ми се надамо да ће братски позив наћи и братски одзив, те да ће остале певачке дружине учествовати у овој реткој слави. Из Ст. Бечеја нам пишу: Овдашњи школски одбор веома је обрадовао ову српску школску децу сад о Ускрсу. Набавио им је врло дивну заставу у вредности од преко 300 фор., коју су своту учитељи годинама прикупљали, те фонд за школску заставу основали. Застава је од свиле, с једне стране црвена а с друге плава. Има и слике: св. Саву и Спаситељеву. Свуд је у наоколо златом окићена. На тракама стоји натпис: Српска прав. народна школа у Ст. Бечеју 1892., а на другој: „У просветије спас.“ Застава је свечано освећена у цркви други дан Ускрса. Бог дао, те се у том знаку и под тим знамењем наша школска омладина вечно развијала у српскоме духу а слава и хвала приложницима! Из Сентомаша нам пишу: „Изненада догодио се овде важан чин, који заслужује, да се забележи. Председпик црквено-школске опћине и перорођа дадоше оставке. До данас не могосмо доћи до главног узрока овим оставкама, а нарочито оставци председниковој. Говори се, да је ту помешана нека али по свима изгледима, то је најмање. А да није ту помешана и она изгубљена обвезница од 400 фор.? Како било, да било. Чуће се. Али слушајте ово. Поп-Лаза постао у црквено-школској скупштини неки привремени, почасни председник, референт, шта ли, поред живог потпредседника, који је један од најинтелигентнијих млађих људи. Ово је сад неки хаос. Ово не разумемо, или управо тек сад поп-Лазу разумемо. Одавна је он хтео тако нешто да буде. Другима да меће у перо други да потписују, а опет ако има какве заслуге у раду, да је његова, а ако се опет што немило догоди, он није крив, ни писао ни потписао. Фарисејска посла. Него од куда и овде у председничкој почасти - администраторства ? Наша- автономија пе трпи привремено стање и администрирање, осим пред изборе неких извесних автономних званичника. Код председника пак никако. За то је ту потпредседник. Хе, али како би онда поп-Лаза макар мало само био председник. Зна он (садгаје ваљдавећ проучио?), да и „јединствени штатут" хоће попа за природног председника, па за што ово не би било мало предигре ? Види се, да је потпупо сазрео, да седне патријарху уз лево колено. (Патријарх долази овамо, као што је Пајица „аутептично" објавио, на Спасов дан. Прим.)“ Из Пврлвза пишу нам: Овдашња врло узорита и примерна гђа Катица М. Георгијевић рођ Гргуров заоденула је 12 српске школске дечице сиромашних родитеља оделом, што заслужује општу похвалу, у толико више, јер по мањим * варошицама и селима се слабо о сиротињи води брига. Женских задруга немамо, које су у нас Срба једине, те по могућству пружају сиротињи руку помоћи. II догод трају разне размирице и сујете

код иаших женскиња, не може се скоро на удру- : жење по мањим местима рачунати. По великим варошима је сасвим друкчије. Тамо тако не упливише раздор на удружење. На против по мањим варошицама је то исто, што за винограде филсксера, , једна од најопаснијих зараза, која се тешко искорењује, истина има и изузетака, али на жалост саразмерно врло мало. Обазримо се унаоколо и проучимо какав положај у друштвеном животу један већи део наших женскиња заузимају и на каквом се темељу оснива њихово изображење? Па ћемо се па првом кораку испитивања уверити, да је изображење погрешно. Није ми намера на потанко расправљати то важно питање, то остављам позванијим од мене. Да оправдам моју тврдњу, примера ради, наговестићу једну околност, коју сам имао прилике са извора црпити, из доживљаја. Родитељи наших Српкињица најрадије их па изображење по разпим „клостерима“ дају. Јер више девојачке школе, то је за њи ~zu Gemein“. Тамо пробаве тек вента ради пеко време, за тим дођу ■ (по њиховом уверењу) подпупо изображене и еманципиране кући. По себи се разуме, напојепе „србинским“ духом. Све им је ниско и просто. Своје другарице из детинства не познају. Bnnie се пута дешава, да радије пробави своје девовање усамљено, одвојено од својих другарица из детинства. Та Боже мој, она се осећа за нешто више Та њојзи је тата прибавио мамац хиљадице. А то оне добро знају, да су то главна условија данашњих младожења. Слабо се данас пази па скромност, која је красила наше косовке девојке. За то се и дешавају честе несугласице у породици које се обично свршава са брако-разводом. По сокаци, по забавама, тако ти је све па њој усиљено, неприродно, управо одвратно и надувепо, е мислиш пуће од уображења. Нису ли ово жалосни предзнаци наше српске будућности и чему се можемо надати од такових српкиња? Опрости селе ниси томе ти крива. У првом реду су сами родитељи криви. Обмана је од њих ако мисле, да ће „оберке" њихову децу изобразити у српском духу, да им облагороди још непокварену душу, да само љубе оно, што је србинско. Све зависи од доброг васпитања, које треба да је главни услов сваког родитеља. Извештен сам од учитеља, да многа деца целе зиме не долазе у школу због сиромаштва. С тога и истичем овај избор доброчинства гђе Георгијевићке и велим да је врло сретан. Дао би Бог, да се угледају све наше имућни.је Српкиње и пођу истом стазом. А то семе доброчинства да падне на плодно земљиште из ког се Српству рађале и хиљадиле оваке Српкиње, мајке, сестре и љубе па да нас види Бог. Зврцко Зврцкаловић. Из Фвлдварца нам пишу под 7. априлом: „Г. уредниче! Ја се латих пера, да напишем неколико редака у нашу цењену п 3аставу“. Читамо у 37. броју „Браника“ о некој тобож’ издагји г. Стевана Јовића, како је веле био некаада изрод и одрод свога рода и племена, да је га:зио своју савест ногама и шта ти још ту нема! (Зве су оно говорили, што једном разборитом човеку не приличи да говори. Но баш ако је г. Јовић у своје време тако што мислио и урадио што ми никако не верујемо —, зар ви мислите, господо, да човек не може икад своје грехе оправдати? Паметни сте ви, господо, али сте ипак заборавили, да је наш Господ Исус Христос казао: ко се каје, опрашта му се, ма како грешан био; па и нама је, као народу своме, оставио ту лепу врлину, те по ’ томе смо дужни један другоме грехе праштати. ' Тако дакле, ако је г. Јовић, наш главни уредник, [ баш све тако онда радио, као што ви у вашем L „Бранику" наведосте, то му народ све грехе ње‘ гове опрашта, пошто види, да данас другчије и 11 мисли и ради, него што је чинио у млађим годи’ ћама својим. Има нас и више, који смо што-шта I учинили, што би на срамоту било; но кад човек > један пут осети да није добро радио, оп се покаје > и постане поштеним и ваљаним човеком. За то ни• сте требали трошити времена нити писати, какав 1 је ко био човек, нити г. Стевана Јовића осуђивати. 1 кад има много и много вас, далеко већих грешни-1 ка, које би требало за тако што осудити. Но кад ■ ви већ не ћете г. Јовићу да опростите, онда не ! ћемо ни ми опростити вашем безобразном дописни' ку из Будимпеште, који је срамно напао српску женску депутацију. Али шта да даље говорим; ■ има ту вазда господе, који су били с Милетићем ! раме уз раме и увек се општу ствар борили, а где • су данас? Данас, кад треба да се на отвореном > месту где покажу и народ поведу, а они се завуку ' као лисица у јазбину и само ћуте. Дакле, је ли то • савест? Није ли и то грех? Ми држимо, да је то још далеко већи грех, него што ви на г. Јовића износите. Тако ја, као ратар, судим о томе, а тако суде и сви моји једномишљеници. За то: „Не осуђујте, да не будете осуђени!" рекао је Христос Спаситељ Јвдан ратар. Из Панчвва нам пишу: Дакле, као што сте и ви јавили, долази нам нови прота. С тога смо узели перо у руке, да га предусретнемо са лепим саветом, пре него што дође овамо и да га опоменемо на тачно испуњавање свештеничких дужности, јер до сада у нашој цркви свега се догађало. Далеко би одмакао, кад би вам овде причао о богослужењу на Ускрс, радије ћу изнети неке друге шкандале. Извините читаоци, ја би и овде дра-

ге воље казао: „иетачности“, али ово су шкаидали и то у правоме смислу речи. У нашој цркви мора свештеник сваки дан да отслужи јутрење и вечерње и требало би да свагда два певца уредно и лепо поју за певницом. Али није тако. До душе сваки дан се звони и на јутрење и на вечерње али не само што у цркви не буде свештеника, већ су и црквена врата затворена. Је ли од потребе да ми коментаришемо, или овај шкандал није и тако свакоме јасан? Једно само треба напоменути, да се све ово може догађати поред наших одборника, јер, треба знати, да наши одборници готово нигда и недолазе у цркву, већ само обичаја ради на Божић и на Ускрс. А ово би требало, да једном престане и у тој намери ми поздрављамо новог проту са речима: Искорепи нереде! Из Руме нам пишу: II ако је наш кр. кот. предстојник сасвим изгустирао варалицу Аца Живановића, оп га још трпи у служди Тај препредени злочинац требао је бити давпо у затвору, а не -у -служби. Злочинства, која је тај нитков починио, нису сва избила на јавност. Његов је живот испуњеп злочинствима и погапством. Тако је он овдашњег бившег грунтовничара гнусном клеветом тако рећи упропастио Гдегод је био и радио, оставио је трагове прљавости и срама. У интересу јавпог морала, изнећу осим већ набројаних певаљалства, и сва остала мени позната. С.

Вести из места и са стране.

t Пвтар пл. Чарнојевић. О овоме дпчном Србину не можемо пикако да проговоримо данас опширније. Учинићемо то у идућу среду. t Лаза Јосимовић. Пишу нам из Мола: Јављам вам да нам је 15. (27.) о. м. преминуо паш вредни и добри учитељ Лаза Јосимовић. Целог свог живота радио је за школу, борио се за цркву а поучавао и верап био своме пароду. Учитељевао ie код нас 25 година као узор учитеља и понос свима нама. Нека му је вечан спомеп у народу! t Др. Владимир Гвте преминуо је у Луксенбургу 10. марта о. г. Покојник је изишао на глас као ватрени борац за православље на западу. Био је најпре римокатолички свештеник. Но упознавши се 1850. год. са Васиљевим, настојатељем руске цркве у Паризу и слушајући његова предавања увери се о многим логрешкама, које се увукоше у римску цркву, као и о томе, да је једина православна вера права Христова вера и с тога ои коначно пређе у православље, а кад се ради тога на њ окомише римски свештеници, публикује он своје чувепо дело: La Papaute scismatigue, у коме je са највећом жестином пеоборивих разлога \нападао папизам. Име му је било далеко чувено по целоме свету и његова су се дела превађала па многе језике. Са српским светом упознао је Гетеа наш књнжевник архимандрит Дучић. Пред своју смрт заклињао је Гете своју сестру, да му се мртво тело пренесе у Русију. Покој му поштеној души! Против т. з. „јвдинстввног статута г уложили С У једногласно свој глас и свештеници протопрезвитерата киринско-глинског на своме збору одржаном трећи дан Ускрса у Глини. (Види напред наш посебни извештај.) Читајући ово, нама је засијало пред очима сјајно сунце у нашем срцу поновно се родише наде за бољу будућност Србинову т. ј. да ће се опет вратити она времена, кад су свештеницн српски на челу народа свога јурнули у свети бој за света права његова. Живели, по сто пута живели вредни свештеници тога протопопијата! А шта раде други наши свештеници? Зар су се скаменили од страха пред стрелама Георгија? Шта раде наше ошптине, које д-> сада не протестоваше? Јаван збор у Иригу, који се имао одржати данас, забранила је тамошња кр. котарска област. 0 овој ствари проговорићемо опширније, чим добијемо потањи извештај. „Србадија". Из Беча добили смо ово писмо: Част нам је јавити вам, да је наше друштво „Стражилово“, одобрењем власти, замјенила стара паша „Србадија“ и да се је на првој својој скупштини, дана 11. (23.) априла овако конститујисала: Председник: Симо Мирковић, потпредседник: Александар УБуб. Митровић, тајник I.: Јован Балабан, тајник II.: УБуб. Вујић, благајник: Апдрија Свилокос, књижничар: Милан Димитријевић. Пзр&стос Васи Кнвжввићу. Свештенство киринско-глинског протопресвитерата јуче, у суботу, приредило је врло свечап парастос пок. Васи Кпежевићу. Парастосу јеучествовало дванаест свештеника. Слава Васи а хвала овој честитој кити српских свештеника! Концерт Двскашввв. Као што нам пишу из Ср. Карловаца, тамо ће се идуће недеље приредити копцерт, на коме ће суделовати напт славни певач г. Дескашев, гђа Костићка, слушатељи богословије као певачи, дилетантски свирачки збор и цела музика ц. и кр. 70. пешачке пуковпије. Надамо се да ће се Карловчани у лепоме броју одазвати и тако дати видљива знака, да поштују и цене наше уметнике. Програм концерта је исто онако леп и обилан, какав је био и при скорашњем у Н. Саду. Издавањв под закуп. У данашњем броју доносимо на мафарском језику дражбепу објаву раковачког спајилука, који продаје своју земљу у Бач-Бодрошкој жупанији и то у општинама: Ковиљ, Жабаљ, Мошорин, Чуруг. Оферти примаће се и усмепа драж-

ба обављаће се у повосадској општипској дрорами 10. маја о. г. по новом календару у 10 сати пре подне. Земље се издају на 12 година под закуп. Franco-Hongrois. Јављају нам из Шајкашке, да жабаљски прота г. Пап и ћ обилази у пратњи агента осигуравајућег друштва „Franco - Ilongrois" шајкашке српске црквене општине, па их присиљава, да осигуравају своје цркве, а тај посао онда присутни агент сместа обавља. Ваистину, красно! Далеко смо доспели са нашом автономијом. Далеко су дотерали наши протопрезвитери, да морају да постају сензали друштва ~Franco-Hongrois“ по заповеди његовог генералног агента ГеоргијаБрапковића. Пфуј! Но видићемо се, било кад, па нашем народно-црквеном сабору и онда ћемо потражити најстрожијега рачуна за толико понижење патријаршеске и протопресвитерске части. Ромео и Јулија у Румунској. Како јављају из Букурешта тамо се догодила велика несрећа. Теодор Лиловић 25-годишњи правник па оидашњем свеучилишту отровао је са њезином приволом своју сусеткињу Елизу Вера, ћер угледна банкара а за тим је себе убио. Обоје љубили су се страсно но њихови родитељи пису хтели пишта да чују о њиховој љубави због преблиза сродства. Услед тога одлучише се љубавници да умру. Елиза дала је свом заручпику (они су се одавно већ потајпо заручили) кључ од уличких врата Прошлог петка украде се Теодор у Елизину собу, где гаје опа, као певеста обучепа, чекала. Пред њезипим очима усуо је оп отров у чашу воде а она га је за тим без устезања испила. На мах се је опесвестила а он остао уз њу док није премипула. За тим је, док су други спавали, отишао у свој стап у бесаратској улици, те пројурио куршум кроз главу и остао на мах мртав. Лиловић је писао матери следеће писмо: „Сад сам био сведок страховите смрти моје обожаване Елизе. И мене ће за час нестати. Жалим од срца тешку несрећу обојих родитеља, на којима се обистинила трагичка легенда „Ромеа и Јулије“. Љубавпици су сахрањени у заједпичком гробљу. Елизи Вера било је 18 година а била је лепа, као анђео. Румунски краљ посетио је са престолонаследником њезин одар и изјавио обојим родитељима своје саучешће.

Повије вести.

Рвка (Фиума). Партијски збор Старчевићанаца закључио је, да се во|ји странке цру Анти Старчевићу поклони као нароцни цар једна палата у Загребу, у којој ће се сместити управа странке са својим листом. Учесници тога збора положили су венац на гробу, у двобоју погинулога младога Варчића. Хамбург. »Hamb. Согг/ саопштава овај брзојав нз Петрограца : „Са поуздане стране чујемо, ца ће се ових цана укинути забрана извоза зоби.“ Сва је прилика ца ће цар учинити посету у Берлину. БриСвЛ. У четвртак у вече прснуо је динамит у једној кући на пијаци Сен Пијер у Литиху, па је кућа знатно оштећена. Држи се, да су ово учинили анархисте, ца застраше становништво, пошто власница куће г:ђа Мист нема непријатеља. Париз. Нестало је келнера Леро. Држи се, да се сакрио код својих пријатеља оц страха пред анархистама. Престојник полиције уверава, ца ће први мај у Паризу мирно проћи. МлвЦИ (ВенвЦИЈа). Министарство мрнарице оцрецило је, ца се на данапгн.и цан има цео дан радити у арсеналу. Радници који не биће отпуштени Јавне благајне и велике банкирске куће, биће опседнуте војском. У Турину је појачана војничка посаца; главна места варошиЈ војска је запосела. У Болоњи већ оц неколико цана, чувају варош војничке страже.

БРЗОЈАВИ „ЗАСТАВИ“.

Панчево, 18. априла. Газца Георгије именовао је својега мамелука Бекића професором на овдашњој вишој девојачкој школи. Живео газда и мамелук!

Дописница уредништва.

Бестрасном Панчевцу. Ви нас уверавате; да ниете пи „Браниклија“ ни „Заставаш 11 , дакле сте једпа велика „нотабилитетска“ нула. То вам потпуно верујемо, јер „радикал" и не може бити тако подао као ви, да изврће своју руку, и да несме да потпише свога имена. Што у опште трабуњате, на то вас пе гопи ваше политичко уверење јер га и немате иего ваша покварепа крв. Збиља, а да нисте и ви имали каквог рођака, који је паш народ усрећивао благословом, кад тако „скромпо" жалите опог „митропосца" ? Ми би вам топло препоручили, да марљиво прочитавате Даничпћеве „о-бликс“, па кад већ не умете да пишете учтиво и лепо, а ви бар пишите правилно.«