Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R, str. 383

ПЕЋСКА ПАТРИЈАРШИЈА (1346—1463 и 1557—1766). Радом и утицајем Св. Саве и његових наследника на жичко-пећеком престолу српска, православна. црква у др-

жави Немањића постала је врло важан фактор, не само у религиско-културном, него и у политичком животу српскога народа. Стога је сасвим природно, да је, са, јачањем политичке и економске моћи српске државе, упоредо растао и углед и сната и српске православне цркве. Кад је краљ Душан, у напону своје политичке моћи, одлучио да се прогласи царем Срба и Грка, у исто време је и старешина, православне цркве у његовој проширеној држави имао да добије наслов патријарха. Душана су на ту акцију кренули и нарочити политички разлози. Пре свега, по државо-правном схватању на истоку, цар се није мотао замислити без патријарха; сем тога, Душан се могао надати, да ће у освојеним грчким крајевима боље и лакше моћи уравнотелити односе, ако као цар Срба и Грка: буде у својој држави имао и патријарха, који ће, са формалне стране, достојно моћи заменити цариградског васељенског патријарха у тим областима. За такав поступак он је имао и канонску подлоту. По утврђеној пракси и канонским · пролисима транице црквених области имале су се увек доводити у склад са државним границама. Према, томе, цариградска патријаршија имала се Трзо јаско одрећи јурисдикције над епархијама, које су отргнуте од Византије и припале српској држави. Не знамо, да ли је Душан, освојивши грчке области, покушавао да у споразуму са цариградском патријаршијом уреди црквене односе у њима, али је несумњиво, да цариградски патријарх, под влашћу Душановог политичког противника, није могао дати свој пристанак, а још мање учествовати у подизању српске архиепископије на патријаршију, кад је све то ишло на штету државних и црквених интереса Византије. Стога, је вероватније, да Душан није ни предузимао кораке у томе правцу у Цариграду. За своје венчање на, царство и за проглашење српске архиепископије патријаршијом он се је обратио патријарху пријатељске бугарске царевине. На државном сабору у Окопљу, на Цвети 9/4 1346, свечано је проглашен за српског патријарха дотадашњи пећски архиепископ, ранији логотет Душанов, Јанићије П. На, том сабору, сем цара и властеле из целе државе, присутни су били не само сви архиепископи, – митрополити, ~ епископи, игумани и други представници цркве из пећеке и охридске архиепископије, него и из освојених области цариградске maтријаршије и Ов. Горе. Као гост присуствовао је том сабору и бугарски трновски патријарх Симеон са својим епископима и другим вишим свештенством. Том приликом је решено, да неки угледни епископи у старим српским областима, као скопски,

ПЕЋСКА ПАТРИЈАРШИЈА

призренски, зетски и рашки, добију наслов митрополита; скопски митрополит да се сматра првопрестолним, пошто је био у царевој престоници. Охридска архиепископија, која је сва дошла у састав српске царевине, остала је и даље аутокефална. Само је њен архиепископ морао признавати првенство части пећеком патријарху. Грчке епархије у новоосвојеним областима, које су раније потпадале под цариградску патријаршију, подвргнуте су јурисдикцији пећског патријарха, као и Св. Гора са својим привилегијама и имунитетима. Седам дана после проглашења. патријаршије, на сам Ускрс 16/4 1346, бутарски патријарх Оимеон, са новим пећским патријархом Јанићијем П и охридским архиепископом Николом, у присуству целога сабора, крунисао је Душана за цара Срба и Грка.

Ускоро се приступило реорганизовању целе српске цркве као патријаршије. Основане су неке нове епископије и потчињене новим митрополитима; тако је на, пр. основана нова епископија у манастиру Леснову, и подвргнута је скопском митрополиту. Постављени су нови епископи на новоосноване или упражњене катедре по српским и грчким областима; обнављани су стари и подизани нови мапастири. Сам цар Душан провео је целу зиму 1347/48 на Ов. Гори, обдаривши манастире обилно, не само новцем и драгоценим предметима, него и земљама и селима по разним областима своје државе. Затим је и Душанов Законик, који је доџесен и попуњен на саборима у Скопљу 1349 и у Серу 1354, донео врло важна, наређења. и за устројство ПШ. II. Шрема Законику и другим изворима, пећеког патријарха бирали су државни сабори, састављени од црквене и светске властеле, у споразуму са владаоцем, а епископе је постављао Архиј јерејски Сабор или Синод. Изабрани патријарх, као и ранији архиепископи, постављан је на престо Ов. Саве и клицало му се: мнотгаја љета. Ословљаван је са твоја светост, а називан је и преосвећеним. Титула му је била: по милости божјој архиепископ и патријарх свих српских и помореких земаља (неко греме, до смрти патријарха Саве ТУ, 1375, и патријарх Орба и Грка). Патријарх је имао свога логофета, канцелара, који је писао патријарашка, акта, потписивао их и печатио. Сами патријарси, као и охридски архиепископи, потписивали су се зеленим мастилом. Патријархов двор, као и парески, имао је нарочито азилно право. Патријархов углед био је врло велик. Владалац је свагда, у његовом присуству полатао заклетву, и звао га, да лично учествује у свима важнијим државним пословима. Византиски цар Јован Кантакузен забележио је, да је Душан тологлав излазио пред врховног. старешину своје дркве, прихватао коња под њим и помагао му да сјаше.

— — *