Pravda, 02. 11. 1927., str. 4

СТРАНА 4

„иРАвал" 2. нивЕМБРд 1927. год.

кро т •928 :

Иород зашдп т 1№ик шмттт

Д А Н А С Д&нас се више не долазп до брачне сре ће тажо комплнкованнм пугем. Нико не прелазп пола света да бн освојно срце сво је даме, сем, можда, 5 ? фнтау плп у роману. Данапш>нца впше није романгична и само гимназија.тп!и певају давас серенаде, -игм пре што наредба Управе Града Беорада иврично забрањује овако ноћно узнемиравање. Данашњи су путеви брачној срећи мно го мање комплнковани. Данашњи витез

оредњем веку и љубавна инквнзнција, ко ја је, слична првој, бацала овоје жртве на свирепе муке. Данашњи београдоки каваљери осећају се веома поласкаии кад им дала, коју сишиатишу, у недостажу боље теме, кажу: ",^.Г — Ви сте прави ритер! Међутпм, овај етптет, после детаљне аиализе, не би могао да изгледа баш нарочито повољан. Средњевековнп ритерп и витезови, после једне пал;љиве анализе шнтсЈваг донжуалског живота, не би изгледали шг најглупл>ем оцењивачу отмени интересантии. Изгуби.ти бп чак и опај неизбежш додатак "без страха п мане", јер је очевидно да је глупост мана, п то једна ве.тика мана. А глупошћу су та гоолода, која су смокинт замењивала, у страховптом гардеробском незнању, челичншм оклшом, ила снабдевена веома издапгно. Из њихоенх поступка извпра.чи су неиспрпнп резервоари глупости, непресушиве реке кретеиизма. Витез без сграха, али са маном, коју смо већ поменули, одмах чнм би осетао да је жељан дон жуанских уопеха, заогајао је под нечијнм прозором и почињао да пева серенаду. Витез је оматрао за оптурно да у тој кући станује нека дама, достојна његове љубави, али се понекад у место љупгсог женског :шца лојављнвала у прозору непријатна фвзиономпја неког витезовог повериоца нли иеког полишпјског органа, који је одмах кажњавао витеза за прављење нереда у пијаном стању. ■Међутим, двшавало се да се у прозору или на балкону по.јављивала и женска особа. Онда би витез одмах почињао да сма тра да је у њу заљубљен. Године, опољашност и тоалета ове особе нису изгледале витезу нарочито важне. У то доба на такве ситИице се није гледало. Особа је обично молила витеза да ј« не узнемирава својом сереиадом или, у врајњем случа; ју, да пева за неколико тонова ниже да би она могла мирио преопавати ноћ. Витез је стављао руку на срце, али ншје престајао са певањем. Настањен на једном оближњем камену, он^ би проводио „под прозором овоје драге" дане и ноћи. Кост би му се доносио из ,ка1све оближње кафане, а по.тицпја га је : ■кажњаЈвала за шчењс уличног саобраћа: ја, и после неколико узалудних напомена да се уклони. На крају крајеша, витез се • речавао да се покаже заиога витез и одла-зио у крсташки рат — а у гнм ратовама средњи век тгије имао оскудице, као што је познато ученицима средњих школа, а нарочито они.м, који из оваког рата имају слабу оцену. ! Проучивши на брзу руву егзерцирна ''правила, уредбу о војпој дисциплини и ратну службу, витез је осигуравао живот и овој и своје даме у иеком солндаијем осигуравајућем друштву и-одмах полаадо

БЕОГРАД, 1. На основу судске одлуке закључана су и запечаћена црвеним воском врата познате Дифранкове посластичарниие. Многи читаоци који су прочитали ову вест, сигурно ће у своји.м мислима оживети успомене на прошле дане, успомене које су лепе и пријатне и које ће нас натерати да бар тренутно зажалимо удес овога бл>градског локала. Дифранкова посластичарнкца постоји већ тако дуго да је за њу морао знати сваки Београђанин. Али, она је била позната и даље од Београда. Готово исто тако као и у љему. Знало се у целој Србији за симпатичну оазу у којој су налазили многи посетиоии престонице из унутрашњости разонођења. У своје време Ди^франкова посластичарнтоа била је најотменији локал ове врсте. У лепој згради, модерно инсталирана, са изгледом једне праве европске посластичариице она је прво постала схециште најотменијих кругова београдских. За сеојим тата.ча који су дола-АШ на пиво и пастете и

са својим ма.мама, коЈе су долазиле на ко лаче, Дифранкову посластичарницу почели су посећивати и млади ги.чназисти и гимназисткиње. Тако је посластичарница постала место где се могло јесги колача и идеалисати, где се могао пити вермут и посматрати живахне и светле очи неке матуранткиње. Парови су се скупљали, тамо иза угла да уваљени у удобна седишта крај зида, глелају несметано једно друго, и да ћутећи тако проведу читаве сате. Боеми су испијали сатима јед.ну кафу и чекали неку богату и лепу жену да у њеном присуству просањају неколико тренутака о срећи која би могла да их нађе. Али, логађаји су ево прохујали, и у хучном Београду изникла су многа друта задовољстаа, многи другн кутови у којима се пружају нова уживања. То је, изгледа, и за творило овај симпатични локал. Београђани се сада неће моћи ца састану „код Дифранка" јер црвени восак на закључаним вратима запечатио је бар за неко време његово пријатно место.

замеиио је оклоп оксфордским панталопа ма, а крсташки рат — дансингом. То је заиста много простиЈ'е и лакше. А чпмв је замењена она свирепа и бесмислена потера за жаноким срцеи, која ј 'е обичио почињала рђаво огоеваном серепадом, а завршавала још горе отпеваиим брачнпм концертом' Она је замењена, нлп ће, у најмању руку, ускоро бити замељена у нашој ирестоннцп студорањем брачне лптературе. Та се литература већ појављује. Ње®и су прпмерп интерее&нтшг п за оног, којп не етсли да се веже брачшом везом. Ево, на прнмер, једног веома прнмамљивог за женоки овег обрас на те литературе: „Леп сам, богат п млад. Мираза не тра- ' жпм, већ само тражим верну и одану супруту." „Елегантна дама, 42 годигне стара, иму ћна, тражи познанство углађеног и оимпатичног гооподнна," „Врло сам интересаптан младић. С1пољашност — пмпозантна. Карактер — још импоза.нтнји. Желео бих, да се упознам са неком госпођипом истпх особина. Што се тиче мираза, пећу ви да напомињем да је потребан." „Младић образовн, добро васпитан, али сирогог стања желео би да оклопи познанство с& гослођпцом сустротних особипа." Преко оваквих публпкација склапају се данас брачне везе. Најкраћнм путем. Пратстично. Потпуно у духу пословног твадесетог века.

Фереро прриче моршод и ннтедтуашу револуци]у оемга свето — НАЈНО?И'А КЊЧГА ИТАЛИЈАНСКОГ СОЦИОЛОГА —

КАКО ЈЕ Р.НГЛЕСКИ КРАЉ ЂОРЂЕ ПРОДАВАО ПИСМА СВОЈЕ БАБЕ Садашњи енглески краљ Ђорђе Пети испричао је ту скоро ј 'едан занимљив до гађај из 1оеговог младнћског живота. Док је још био студент, прина Ђорђе је често пута тражио новаца од саоје бабе краљице Викторије, алн она је хтела да га навикне на штедњу и није хтела увек да му пошаље новац. 35ог тога мла ди принц је почео да продаје писма своје бабе једном љубитељу аутограма и так . је до.тазио до новца. Чувши за то, краљица му је с д тада, кад год му је писала, слала по једног коморника да јој врати шено писмо.

Сада је изашла из ттачпе књига чувеног ита.тлјанског социолога и публицисте Гу л»елма Ферера „Ујеаињење човечанства" ко ја се на веома занимљив начин бави савременим политичким, социолошким и култур ним проблемима. Аутор се највише бави про блемом освајања и уједињења цела земље. Доноси.чо неколико занимљивих навода из наЈ 'новије књиге Ферерове. Ово столеНе, више него и које до сада, налази се у знаку потпуне унификације живота на зе.чаљској кугли и уједињење целог човечанства није тако аалеко, као што се то обично мисли. Савршена техника, најновији проналасци и све модерне установе везују данас народе тешње, него што се то опажа. Удаљеност између појединих народа и држава постаје све мања, а тиме се у.ма њују и неспоразу.ми и чржња, које су стварали баш та уда.љеност и међусобно непознавање. Досадањи ратови долазили су, у главном, отуда, што су народи инстонктивно тежили једном вишем циљу: међусобном зближавању и уједињењу. Премда ово звучи парадок сално, ипак је тако: ратови су били потребни, да се наром после тих ратова приближе један другом, међусобно боље упознају и, можда сасвим несвесно, пораде на уједињењу целог човечанства. Никада народи нису били толико упућени један на друтог, као данас. Европа никада није била поцепанија, него данас и њој је јединство потребније, него икада. Судбина Европе захтева, да се до ујелињења свих ње них народа дође помоћу најжешће мржње и највећих трзавица. Светска цивилизација се развија и продире баш у знаку највећих и трагичних контрадикција. Две главне идеЈ 'е руководе данас цео свет, а нарочито Европу: идеја демократије и прогреса. Идеја демократије има данас многе и јаке противнике. Италија је данас пуна младих пророка, Ничеозих ученика, који објављују рат свакој демократској идеји. То су људи без скрупула, који не маре, да избије општа катастрофа, само да би они доспели до свога ци/ва. Идеја прогреса почиње да продире и у нај дубље делове Азије. Ова идеја осваја чак и

му и грчевито се придржавају својих хил>адугодишњих традиција. Данас се верује, да ће ускоро доћи до моралне и интелектуалне револуције, која би доктрнну народног суверенитета потпуно срушила. Ако би ова револушја избила, историја човечанства нашла би се на значајној прекретници и сасвим је сигурно, да би данашњи политички национализам заменила нова врста мистицизма, којим би се управ .Ђао цео живот на земаљској кугли. Промене, које би услед тога настале, биле би огромне и од великог значаја по будући живот човечанства. А тај мистициза.м олак шао би — знатно више него национализам — остварење идеје уједињења целокупног човечанства.

Ш\ штв орнда Вере РИМ. — Поводом смрти црногорске принцезе Вере, италијански краљ наредио је да двор буде у жалости 21 дан. Свадба војводе од Пуље одложена је због жалосги.

У ЧЕХОСЛОВАЧКОЈЈЕЗАТВОРЕН ЗАВОД ЗА МРШАВЉЕЊЕ ЗБОГ ЧЕСТИХ СМРТНИХ СЛУЧАЈЕВА Полиција у Прагу затворила је санато-ријум д-ра Шипека, који се у последње време бавио искључиво мршављељем својих пацијеиата. Овај завод за мршављење ишао је одаично и др. Шгопек ј 'е за неколико месеци зарадио лепе паре. Међутим, постало је ових дана иише него сумњиво, јер су скоро сви пацајевх.и умирали, а мало њих су здрави напусги ли овај завод. Број с.мртних случајева био је више од двадесет, па је полиција нашла, за згодно, да се даљи рад овом заводу забрани. Да ли ће др. Шипек због овога бити стављен пред суд, за сада се још не зна, али целокупна пра-

шка штампа захтева, да се он позове на оне народе у Азији, који нагињу мистициз- одговрЈЖОст.

№1 уврра ии и мо У СРЕДЊЕМ ВЕКУ Непристрасни исторпчари тврде да у средњем веку није било лако оовојнти срце једне лепе даме. Шта више, и срца ружних дама нису била т&ко лако оовојава. Сем вераке инквизнције, посгојала је у

у рат. Стигашпи после шест месечји на терен, витез се енерпгшо расоитивао: има ли овде да се зароби какав прииц или кнез. Заробивши, на једите јаде, неког мом ка шз пекароке чете он га је доводио у земљу као кнеза н лоручивао нежом књижевнику да му измисли нвколико интересантиијгих црича о његовим победама у рату. Кљижевник је за скромал хонорар, лиферовао огроман број победа, днаштава и јЈ -рштта. Онда је дама осећала да не може умаћи својој судбини. Прнстајала је да своју судбину спојн са витезовом. на велику радост Ј »дитеља, који оу је још пре десетак година проглаоили уседелицом .