20. oktobar

СТРАНА 6

16 АВГУСТ 194.

20 ОКТОБАР

г ~

Не хватамо сена удицу,,

·_ Иког: Слг0

(

ПРЕДУ ЗЕЋЕ · „ПОБЕДА“ УВЕЛО ЈЕ НОРМУ,

32 динора и 75 пора шивење одело

Му] онотоно,- као шеталице:на часовнику, „штепују“ ·неколико десетина шиваћих машина, заклањајући једна другу У перспективи дугачке радионице...

Први пут пре толико година покренуо их је Паул Сингер. — Само покренуо и ништа више. | +

Пре нешто више од једнога столећа и један Француз учи“ нио је велику корист човечанству: увођењем безбројних нити Жакар је ударио темеље модерном разбоју. На почетку прошлога столећа Мил је кон» струисао први струг са покретним супортом. Обојица уздр-

мали су у темељима вечито не-

Иван Пењин, радник који пребацује норму

спокојне занатлиске цехове и еснафе и окренули нове странице и поглавља у историји модерне индустрије. Али, заједно са Сингером и Жакар и Мил остали су побеђени и немоћни пред једним ненаписаним законом производње: машина плус стручност и подела рада. Тај основни принцип производње досада нигде нико није успео да мимоиђе или погази. .

Тај принцип влада и овде, у кројачкој радионици „Победа“, на крају "улице Грчића Миленка- која претставља само ситну карику у нашем дугачком ланцу борбе за рационализацију производње.

Крај гомиле бала тканине сложених унакрст до таванице електрични нож стењући сече дебелу наслагу штофа и платна. Док се на једну страну ду“ гачког стола, као на покретном платну, слажу скројене крагне, рамена, рукави и џепови, на другој странн излазе готова, сашивена одела. Дуг је и сложен тај пут који сваки део за себе треба да пређе до готбвог одела повијајући _се за обликом људског тела. Тај пут стаје, међутим, само 32 динара и 75 пара.“

Тридесет и два динара и 75 пара поред 1000 динара — це-

не-која“ је- одређена у кројачким радњама за израду, истина бољег и солиднијег, одела. Немогуће, парадокс! Међутим, није ни једно ни друго. О томе, сем неколико десетина радника кројачке радионице „Гобеда“, мало шта могао би да каже и проналазач шиваће машине Паул Сингер. Јер, то се у „Победи“ није догодило преко ноћи,

„Нешто је шкрипало ..."

Кад је пре неколико месеци била утврђена прва, појединачна норма, сваки радник У кројачкој радионици „Победа“ радио је самостално три, три и по или четири часа један капут. Производни трошкови износили су 48, 56 и 64 динара. И тада...

Предузеће је добило производни задатак да за једно утврђено време изради већу количину униформи за поштанске службенике, Сваки радник, међутим, није био способан да изради самостално један пар одела. Морало је приступити подели рада, нормалном оптерећењу сваког појединца и увести ланчани систем. Али...

Појединачна норма није могла више да одговара у ланчаном систему. Била је исувише ниска, Радници су зарађивали неколико пута више, а били далеко мање оптерећени,

— Нешто је код нас шкрипало. Морали смо пронаћи шта. А, тај „неко“ који је требало то „нешто“ да пронађе није био никакво биће изван нас, него ми сами, ту у предузећу. — Говори о том. времену руководилац радионице.

Зар се не би ђубре могло ноћу износити 2

ју рућина је велика. Ваздух се скоро не креће. И због тога се задах од трулежи из канти за ђубре свуда осећа. Јер у те канте бацају се разни отпаци: од кора од лубенице до укварених јела и костију од меса. Милијарде инсеката и

бакцила куже ваздух који уди. шемо и падају на намирнице којима се хранимо. А нарочито онда када се ђубре из канти за смеће истреса у ђубретарска кола,

Свуда у свету у свим великим градовима се ђубре у кола убацује ноћу или пред 30" ру, онда када се народ не креће улицама, Једино се то; мо“ жда, у Београду чини дању. Зар не би и код нас, у Београ. ду могло да се заведе да се ђубре из кућа износи ноћу, или бар ујутро ренимо од 4—7 сати ујутрор Ако би се то увело, онда се по београдским ули-

цама не би свакодневно осећао задах смрада од трулежи, и не би се доводило у питање здравље Београђана, а нарочито деце чија су плућа осетљива!

Покушајмо то због општег добра, због нашег здравља!

Љуба Б. ЈОВАНОВИЋ

Позив на рад и такмичење = јаук сирена!

Ево се приближава друга годишњица откако је Београд ослобођен, а прошла је година дана откако је рат завршен. Па ипак, некоме све то, изгледа, смета. Неко би, изгледа, хтео да цео Београд по неколико пута дневно потсећа на окупацију, бомбардовање, Тај неко је смислио да свакодневно позива раднике на посао У фабрику и да објављује прекид рада јауком сирена, којима је окупатор објављивао 0пасност од бомбардовања,

Без обзира на то што се ти ме причињава свакодневно непријатност свима становницима који то морају да слушају, завијање сирена не би смело и даље да се употребљава као позив на рад. Такав позив пре

_ би личио разним Вукојичићима,

Теокаревићима и Вапама. Можда је по среди само не-

И тада радници су сабрали своју укупну зараду на сат, поделили је на број радника који учествују у производњи одела и поново приступили нормалном оптерећењу сваког по“ јединца.

— „Сликали смо“ рад сваког радника у разним деловима дана — објашњава даље руководилац радионице преврћући руком по гомили папира и папирића исписаних невештим рукописом, руком радника, који су данас први пионири У општој борби за рационализацију производње.

„„Проверавали смо рад у току неколико дана и најзад Уутврдили норму. Изишло је да је за израду једног капута потребно 79 минута. Сваки је свој део рада у ланцу имао да заврши за одређен број минута. Просечна надница у ко. лективу износила је 14 динара и 40 пара. Међутим, то не значи да је бољи радник на рачун слабијег морао да зарађује мање, Стручни радник данас израђује у одређеном радном времену више делова него што му то одређује норма. Он зарађује 16 до 21. динар на сат. .

Кад говоре бројке

Под оловком стручњака У радионици „Победа“ проговориле су бројке које говоре речитије о свему томе, него речи руководиоца радионице.

Пред крај прошле године израда једног пара панталона.

износила је 41 динар; у месецу јануару 40 динара и 33 паре; почетком пролећа 35 динара; у месецу мају 28 динара. = а данас 12 динараги 75 па-

мар, лењост или незнање, А можда је то ипак и нешто ви, ше, Б. МАКСИМОВИЋ

Искоришћавање занатских ученица

Златиборској улици број 66 ради непријављена кројачица Лепосава Вељковић. Али није то највеће зло, Далеко је горе што она држи три девојчице — шегрта, а нису нигде пријављене, а не плаћа им ни динара. Девојчице станују на Карабурми и немају новаца ни трамвај да плате,

Кројачица експлоатише де војчице, Оне раде од седам из. јутра, до. седам увече, а кад: улични повереник. позове кројачицу. на: добровољни, рад, она шаље. девојчице,

Сматрам да је.све ово што сам изнела о-кројачици Лепосави Вељковић за сваку осуду и. да. такве прекршаје треба сузбити што енергичније,

Деса ·ОГЊАНОВИЋ Генерала Арачића 30

Фотографисање. „на ризик"

Ј] остоји ту Београду, у Васиној 10, необична _ фотографска радња, под фирмом »фоло Војин« А нео бична је из више разлога, Пре свега,

Раде Стојановић, један од нај бољих радника

ра. Па ипак Иван Пењин, као и многи други радници, који је пре зарађивао 16 динара на сат, зарађује данас просечно више. То говори недељни платни списак,

Када би се у свим гранама наше производње, на селу и граду, једном речју свуда где постоји машина, са толико Ууспешности увела норма, какве би изгледале перспективе наше скоре будућности» За колико би процената појевтинила обућа, одећа и машине, и подигао се стандард живота — јер зарада остаје иста, пошто Иван Пењин зарађује више2 О томе би најбоље могли реч-две да кажу Иван Пењин и Раде Стојановић, који пребацују норму. Али, зашто их издвајати појединачно из галерије свих радника кројачке радионице „Победа“ — која је само једна мала карика У ду. гачком ланцу борбе за рационализацију производње2

Зоран МАРКУШ

власник — фотограф у њу свраћа само на моменат, док главни дјекући посао води једна девојка, неојеђене стручне спреме, Не само ла се никако не »споразумева« са рефлектором,. који се за време снимања гаси, па је потребно

"ударити -га- руком. да би светлео, већ »ратује« и са' ценама, одређујући их изгледа, »од. ока«. Због тога · настају | дирљиве сцене кад. дође летећи" власник, “Он стане да виче, збуњени по» словођа«г да плаче... Шта- остаје. оном, који се, несрећом, "фотографисао · Је дино, да се сажали и да: доплати“ разлику, коју власник,, уз вику, " потражује, у

Међутим, · карактеристично „је , за „по словање ове радње да су се, из'једног предузећа, три особе фотографисале, у кратком. размаку времена, :н да“ је сваком била одређена друга цена, док је квалитет фотографија био ·- једнак = наравно; -по: лошој изради.

(' овом моменту, ове необичне: рад ње, требало би одговорни да поведу рачуна,

Веле М. МИЛЕТИЋ капетан

редник је чупао косе“ трескао песницама по писаћем столу. Сарадници су, неми та беспомоћни, стајала

оборенит глава п жалостиво'

погледали у, празне стране повинарскиг бележница. Дак тилографкиње су зевале или чустиле нокте, а у татампарији су слагачи узалудно чека“ ли рукописе, Читаву редакци фу обузео је летаргичан сан т библиотекарски миш је престао да грицка започети лексикон и абуњено промолио главу из рафа, зачуђен необичном тииипом и миром. Тога дана број није могао да се штампа, јер није било никаквог материјала, |

Ово је међутим, крај приче. Почетак је пешто раније. Прича почиње тиме што су сарадници као по у 364 другиг дана пошли ујутру по своје замшиљене рубрике. јеку је обнова и изградња земље, живот буја ч ври на све стра“ те, само треба отићи па лице места трибележити чињенице цч — материјала за штамту у изобиљу.

Лли тит дана је дошао тнеки распис свим произвођачким тредузећима ти фабрика“ ма да не дају 0 производним задацима никаква обавештења,

за штамту. Управе предузећа |

дочекале су ову одлуку најрадосније: имали људи лошег искуства са новинарима. До“ ђе ти у предузеће, лепо га ДО“ чекали, понудили, му чак и ци= гарету, истричаш му све најлепше, а он ти запази тпеке ситнице п“ грешчице, та после распали 7 чланку »не ваља то и то, не ваља то и тов, Просто човек да каже: чмају ти повинари неке урокљиве очи. Е, сад ће им доскочити, И доскочило им се.

— Добар дан, ја сам сарад“ ник итд. ИТД.

— А, туј-тике, не ватамо се више па удицу — пе даје“ мо податке — државна тајпа.

И тако, кад почиње ова приа, топао сарадник Тај ч Тај у једно предузеће, које трави ханте за ђубре за ИНО, Интересује грађане шта је са кан“ тама, почели већ да набављају затипаљке за нос, кад тоће да уђи 9 двориште. Па сада треба људе обавестити: да ла да чекају канте или да и да» ље набављају штипаљке.

Кад, у предизећу кажу:

— »Гајна, Ништа не прича“ Ок.

Доказивао _ човек, преклињао, убеђивао — а јок, не ћо« маже. Види заиста пека тешка тајанственост. А из случајног тшатата начуо да ће канте да да буду и камуфлиране, Маскираће иг као вазне за цве ће, а преко средине тпаттис: »Поздрав из Врњачке Бање«,

Други сарадник товео чак ч _ фоторепортера. Пронашао ударника Досетљивка Вредни“ ћа, пребамује норму за сто од сто. Аутомобилом _ појурили траво у фабрику. Природно: репортажа на лицу места, а “ фотографија, наравно, само на послу, у темпу ч аутентичној средина,

= Шта, да сликате нашег ударника, и то још крај ма» шаите“ Сумњиво, врло сумњиво! Па да после открију његов ударнички моћус ч појаве се

други такви ударпици, Не, не — нипошто! Оп је наш татепу а државна тајна, Сликајте га код куће кад тере ноге, иду кад иде у биоскоћ

И трећи сарадник је би збуњен. Отишао да. тражи по. датке из фабрике леда, Са ле дом је и тре тога била. песка мистерија. Лето затекло, в0д0. водне ипсталације се успја. ле, а леда тиоткуда, Требало је тај ребус разгонетнути, И. спало је, међутим, да је ч тр државна. тајна. дноји се трећу сарадник, покушава да. открд. ви срце падлежнит, али онџ као да су сав лед употребилц на своје ледено Ћутање, слова да трозборе. Мрмљају;

— Да, ми смо приметилц ђ раније да је за нас велико пп. тересовање, а то је баш врло, врло подовриво. Да би маска. рали свој траг ми ћемо тек ду мус почети са радом,

Четврти сарадник заиптере. совао се за _пеке поштанске сандучиће, Начуџо да се то стављају нови п“ стео да обавести грађане. Али, на, паде. жном месту не дају обавештења, Резонују људи овако; пи“ сма су или љубавна или по.

словна, а у њима су ила љу« бавне или тословне тајне, Једном речју — тајне поједитаца. А пошто сви тоје динци чине државу, то “ тајне свиж појединаца третстав“ љају државну тајну. Према томе: сандуче — у које тду све појединачне тајне — и само је државна. тајна.

Највећу је тајанственост т« так показао _рејонски — мати“ чар. Не знам из каквог гобра« жења, тек је себи увртео у главу да и он пма везе с производњом, Ваљда зато што '• бележава склопљене бракове, за које сматра да су као неки пред“ слов будуће производње ц обнове земље. И ма да је то ипдиректна администрација, а не директна производња, по оњ се учарио у тајне пч — ћути као шкољка. Само је скрендо сараднику пажњу да. ће отсада 9 свој поверљиви посао – упосити још више тредострожно“ сти ч да ће чак п уличне ве“ сти« у новинама да буду ша фровањне. Тако па пример: 9 башти Тог “ Тог “ Те пи Те, дарничким радом пч | свестра« пим коришћењем паучнит тековина из области баштован“ лука, одгајен је тарадајз од три по по киле по имени Мита, Или: У недељу код цркве св. Марка догодио се судар између камиона марке »Пера« п“ лимузипе марке »Мича«. 0тећени су одвежети у тпоро“ дичту гаражу.

Покуњена сарадници саста“ ли су се празниг шака, бележница, пред улазом ' сво. Ј9 редакцију п« њихова се прича завршава тамо где је ова паша почела.

В. КОМАРЕЦКИ

Ружна злоупотреба социјалне помоћи

коро сваки дан долазила је у Социјални отсек Шестога рејона Драгиња Продић из улице Кнеза Богосава ба. И објашњавала је, и говорила, ни молила... Из њених речи сазнали су чиновници Отсека да има осморо деце, болесног мужа у болници, болесног демобилисаног сина...

И тражила је Драгиња сва шта, И текстил, н тренутну по. моћ, А Отсек јој је излазио у сусрет, колико су то могућ ности допуштале,

Али, кад је Драгиња покушала да обмане Отсек, бришући три пута већ забележени пријем текстила у „белој“ књижици, и кад је, због тога, дошла У сукоб са повереником, решено је да се код ње изврши про“ вера,

И шта је. утврђеног

Драгињин муж је молер, Прав и здрав, Зарађује 45 динара на сат. Син јесте демоби“ лисан, али није болестан, Лепо одевен младић, који не даје за обнову ни једног минута, А, 0. сим тога, још једна кћер је за. послена,

И тако је Драгиња Продић обмањивала народну власт, 0метала правилан рад, непријатељски се односила према држави, у којој има све услове за добар живот.

Зато је · потребно пооштрни=

ти будност, проверавати случа“ јеве и непоштедно чистити ЕУ“ кољ из наше средине,

„У варош — по цигарете...“

ЧУ сшће одлазим код прија теља у Варшавску улицу. ЈеД“ ном приликом, пријатељ Ми каже; ;

— Морамо у варош по ци· гарете..,

== Какву вароши, зачудио сам се ја.

= Па ето, овде нема нигде у близини дуванџинице, сем У Палилули, или у улици 29 но вембра..,

Лам у ВАРОШ “= ПО ЦиГАРЕТЕ|

Нисам веровао и дао сам се у извиђање. И заиста! Уставно. вио сам да у целој Варшавско. Цвијићевој, Стојана Новакови. ћа, Браће Грим, пола Таковске и још неких мањих уличица не. ма ни једне радње за прода! цигарета, Сви ови грађани при“ нуђени су да иду у варош 19 цигарете, где су дуванџинише на сваких 100 до 200 метара.

Драгиша М, РАДОЈ ЕВИЋ

новорођенчад = 1

и _