20. oktobar
5". - + | пе
3 ЈАНУАР 1947
е“о светлоплаво као неки
огромни тепих засејан светлим цветовима, ситним и крупним, а доле стопили се Уједно и брегови и шуме. На висоравни се назире огромно дрвеће, које се, као црна за: веса, урезује на небу. Висораван засејана црвеним ватрама а око њих сенке људи.
Срђа корача кроз мрак, спотиче се, а крај њега иду Мара, Вјера и Чукић, који прича бескрајну причу и све засме: јава, иако је понављао цео дан. Срђа се смеје осећујући да није смешно, али му је све лепо. Смеју се и сви око њега, нарочито му се допада Марин смех висок, кликтав и свеж као ова шума око њих. Мара није лепа онако мршава и плава, белога лица, нежна, али и: ма нешто чврсто у себи, неку. снагу. Срђи још руке бриде и миришу на посечено дрво, а на то. мирише и цело његово одело, Одједном у мраку зачу се песма:
Хеј, командир, зраво комесар,
здраво, здраво, здраво другови: ·
Вјера пева топло и дубоко и као да уноси неку светлост У мрак. Сви прихватају песму и као да то ноћ пева. Срђа не уме да пева, али ово га понеСе, па запева и изненади се како му глас звучи, Вјера је лепа, много лепа. Не види је али зна има дивну главу, црну косу, црне очи, црнпурасто лице са руменим, чулним уснама, Била је борац од 1942 године, рањена три пута и умрла би пред Тузлом, јер је метак погодио у стомак, да је није оперисао руски лекар ко ји јој је спасао живот. Али Срђи се више допада Мара, ближа му, нако није тако лепа као Вјера.
— Здраво, јуначе, — поздра ви некога у мраку Мара, кал су се приближили ватри. –Можемо ли да седнемо2
— Седите слободно. — Кблико си данас џинова
.
обориор — настави Мара и шалећи се и озбиљно.
· == Није то баш тако важно, -— брани се младић. Срђа вили његово дугуљасто, мршаво лице и велику косу _ Осветљене пламеном.
— Једанаест, другарице, је" данаест, — јави се ћелави рад ник. — Постидео нас. Ми ње: му кажемо: „Море, ти си господин, не можеш с нама!“ А он ти обори више од нас.
— Јунак је Миша, били смо заједно на Руднику, познадем ја њега, али га ви нисте познавали, — настави Мара.
Било је око двадесет до тридесет младића и девојака око ватре а иза њих колибе, чети“ ри пободена стабла па око њих оплетено пруће Изгледају У мраку Као да СУ направљене од камена: Пламен гори на сва ком лицу и оживљава га померајући црте, час их криви час исправља, руменим и црним талзсима · — Хладно, рече неко и Срђа осети како му језа мили низ леђа. Пред њима ватра, око њих црне шуме, 3 изнад њих небо ведр, препуно звезда.
_-- А она будала што је У
почетку био овде није нам дао "ла направимо колибе него мр“
(Олломак из романа „Снаге“
зли се на земљи, па те ујутру овлажи и смрзне слана, — при ча ћелави радник, — И дз про паднеш. Сви се побунисмо и хоћемо да идем“ натраг, јер видимо да ћемо пропасти. А он прети: »Саботажа је – тој« Виче на нас као да смо робље. »Све ћу вас пријавити, камџија вам треба и батине.« Ми ти лепо сутра пречистисмо: њему пут под ноге и нек узме кам џију, па нек бије себе. Добро: Вв'љно смо дошли, а он скот према нама кзо да смо његова марва. И подигосмо ове колибе, па дивота као да си у бањи: Месец дана сам остао н опет дошао. Има нешто лепо лвде: радиш и знаш да некоме користиш, а поред тога ва: здух, вода, сунце и песма. Од“ мориш се, све ти мило, ништа није тешко.
Срђа слуша и сећа се кафане у градићу, разговора и људи. Како је то различито! Они људи тамо немају никакав циљ само да грабе и пљачкају, никад нису осетили шта _ значи радити за све. Види Крсту Ка: сапина и Свету апотекара како се мрште и кукају нема сло-
таква девојка! Он срећан, а како и неби био, игра с њом, пева. Био је леп младић, И морао је у војску да иде. Растадоше се на сабору, играли су, певали. Она плакала а Блажа је тешио и он прекиде причу, извади дуван и поче да увија цигарету.
Сви ућутали, слушају, а цепанице прште и скачу варнице у ноћ Однекуда долетеше лептири, па лепршају над ватром; једноме пламен закачи крила, и паде у ватру.
— Па шта је било, Лазо, послеђ — упита неко.
— После се отац Блажин оженио Јелицом, а она волела Блажу. У пролеће се договорили да се венчају, кад се Бла жа врати из војске, Блажа био јединац, отац му удовац, а Јеличина кућа посрнула. Блажа оде у војску, и Јелица му се закле да ће га чекати. Писала му неко време па престала. Бла жа се прво јави оцу и молио га да му пише шта је с Јелицом, али отац не одговори. Писао мени, а ја нисам могао ни шта да му јавим. Тражио Блажа да га пусте на отсуство, али нису хтели, Тек на Ускрс
бодне трговине, а без тога не може народ за живи. Овде тре ба да дођу, али зна они никад неће доћи, 3 :
Пламен сукља, варнице се дижу у небо звездано, огромно а свуда около мрак: Срђа зна сад, разуме и тога ч“века и његову радост и беду оних доле у граду, али му се чипи да нико не осећа толику радост као он: пронашао је по четак, пронашао је лок“мотиву којом ће да носи дрва која о' барају ови људи:
Ћелави радник почиње причу:
— Била је најлепша у селу: Није то девојка него вила, а мила и весела. Са сваким говори, смеши се, али осећаш границу докле смеш, и шта смеш. Припит“"ми те, па си пред њом као пред сестром, не смеш ни да псујеш а камоли да нешто ружно изустиш, Волимо је сви, полудесмо, али смо пред њом стидљиви, а она са сваким и гра, говори, смеши се. Ни да помислиш нешто хрђаво. И сазнадосмо изненада воли Блажу, а са њим је раније била Као са нама свима, па престаде да игра с нама, да нам се смеши, већ само њему све даје: и осмех и игру. Завидимо Му,
доби Блажа отсуство. Све је цветало кад је пошао Блажа, јабуке беле, трешње беле, а
као свећњаци у цркви цвет ке-
стена, Пожури Блажа да што пре стигне кући. Кад је сти-:
гао у село људи га зауставља-
ју. хоће нешто да му кажу, али Блажа их само поздрави, па хита својој кући да се пре свуче и да потражи Јелицу.
Кад је стигао пред кућу срце му задрхта, сав устрепти. На вратима његове куће стоји Јелица, и, кад га угледа, пре» бледе,
— Јелице, — викну радосно Блажа и „рашири руке. — Је лице, откуда си дознала да долазим!2 И чекаш ме баш ту! — радосно се насмеја Блажа.
— Ту сам, — дрхти Јелица и поче да плаче. — Ту сам са твојим оцем.
— С мојим оцем! — чуди се Блажа и види Јелицу и крај ње вишњу како се таласа бела као Јелица. Уз стабло стоји коса, светли јој рез, удара му У очи,
— Жена сам његова, — цвили Јелица, а Блажа, причао
ми, види јој младеж на врату
АНТОН ХУТЕР: »Рама« (остаци дивизије Мурђе)
· планине и светли, па изглелз
што га љубио, кад су се растали и он отишао у војску.
— Ти, Јелице, — јаукну Блажа и виде, иде му у сусрет из воћњака отац, некако подмлађен, Бела се вишња таласа, јежи, ветар је голица, па се смеје, а челична коса се крај ње светли. Отац радостан шири руке и виче: „Дошао си!“ Бла жа хоће да падне, да разбије себе, уништи, јер му одједном све пропало, хоће да покида све, Потрчи избезумљен да побегне, али се заплете на косу, поново га ошину сјај њене оштрице, Отац стоји. Блажа гурну руком косу, а отац га уплашен погледа. Јелица цикну: „Не, не, Блажо, не оца!“ А Блажи се чини виче: „Уби га, уби га“ и шчепа косу. Отац поче да бежи, а од потрча за њим да му не побегне, стиже га и поче да удара, удара, удара..,
Све хладније, па прилазе ближе ватре и један другоме. Срђа осећа како се Мара ослонила на њега. Сви су слушали причу и одједном се осетише потиштени, ужаснути. Небо и ноћ далеки и туђи, пуни нечега страшног Као ова прича.
Кад је радник завршио при. чу нико ништа не рече, сви гледају у црвену ватру и пламен као крв што расте, Из даљине допиру гласови.
— Певај Вјера, — прекиде тишину Мара.
Вјера запева снажно својим алтом, повуче их све са собом и песмом у други свет, утонуше у светлост која измени и ноћ и мрачно небо, све се приближи, нигде није било ни страха ни опасности ни чуда, све постаде опет присно и блиско као прости, једноставни стихови песме и мелодије:
Горо, горо зеленијех грана ти си пуна младих партизана,
После су јели, вадили из торба храну и црни хлеб. Ср: ба и Мара поделише своју вечеру. = Нешто си замишљен, рече Мара кад су вечерали. Шта мислиш»
Срђа поче да јој објашњава причао јој о локомотиви, говорио: како је пронашао шта ће. да ради. Био је уплашен У почетку, јер му некако све било у мраку, а сад зна, сигуран је да ће успети.
— Сјајно, — одушеви се Ма ра и њено лице постаде ваздушасто осветљено ватром. Коса јој се разлетела, па су праменови бацали сенку по лицу а очи светле пламеном ватре Срђа прича још више понет њеним одушевљењем, налази тек сад праве речи да изрази радост, што може да испуни задатак. Па кад је то рекао учини му се нетачно, и дуго је објашњавао како то није задатак него нешто његово, пот пуно његово.
Мара му прича како је по 0слобођењу отишла на Рудник са хиљаду двеста омладинаца да секу дрва. То су јој били најлепши часови у животу. Истина, тешко је било, хладно, али у свему томе осећала је радост као и сви, а не муку и тешкоће,
Ватре се гасе, нико на њих више не пази, а људи одлазе у колибе на спавање. Срђа ин Мара остали су сами, али њихов разговор не престаје, го. воре о својој радости. И све је радост, јер знају шта рад доноси. Срђа се помери, нога му утрнула, па кад се наместио спусти руку и под њом 0- | сети Марину руку, меку и малу. Није се померио а ни она није извукла своју руку, већ су причали даље.
Над планином угледали су прво светлоплаву завесу, а по сле се појавио месец и све пре лио плавом светлошћу, Обод шуме се јасно издвојио блистајући, а дрвеће горе на брегу лебди нестварно, док се вњ сораван блиста прекривена ро-
сом. "|
— Један — трже се Мара кад је погледала на свој саР. — Хајдемо.
Срђа је допрати до колибе) држећи је за руку и кад су се. опраштали, загрли је и пољу: би. Она се слабо опирала а У-' сне су јој мирисале на посечено дрво.
= Лаку ноћ, — шану она кад се извукла из Срђиног 34 грљаја и побеже у колибу.
Срђа очаран, занесен кора:
ча полако својој колиби, док.
се месец пење све више изнад
Као ла свиће. Миливоје РИСТИЋ
кг Ини НИ ИЕ
пп С:
20 ОКТОБАР. и ивице теле а еееее--=-=-= СТРАНА _
ЂОРЂЕ АНДРЕЈЕВИЋ-КУН: На застанку
Ветри вуци пољем вију, кроз урвине хује грозни, леденицом руком бију
о прозоре, у час позни,
и грабљивом канџом рију кровињара кров рогозни,
Оро, сури весник буре, кроз мећаву с криком рони, престрављене звери јуре, пуца стење и дрвеће... Закаснели путних где ће авај, главу да заклони!
Природа ће, дивља мати, дивљој деци, браћо људи, заветрине топле дати, сачуваће звер од студи —
човека ће само људи с прага свога одагнати. М. ПАНИЋ-СУРЕП
Само нам она још оста,
кад све смо већ били изгубили.
Само нам она још оста, у патњи велика мати,
па будно смо над њом бдили
и крвавим срцем је љубили. Станемо пред њом нијеми,
пред вјечном њеном љепотом,
и немамо довољнг ријечи, крилатих, снажних, големих, да' кажемо сву величину крвавог њеног рађања,
све горде побједе њене, сву славу њеног страдања.
Најљепша од свих земаља баштина вама је, будући. Ви ћете, срећни,
у мирном вашем животу, у бисер стихова сложити ријечи још неречене,
ко ми што у темеље њене
камен по камен сад слажемо,
па ћете пламеним срцем схватити тужну љепоту ријечи што нисмо их могли, ил' нисмо стигли да кажемо.
ЧЕ Марко ВРАЊЕШЕВИЋ