20. oktobar

разлога: да ме би крњили буџет опттино ва. огроми иј 5 раљ, нису мо а то издржавање носио је на својим плећима ни _ дима. Наша елита потсмевала се тим људима, мене комуналне радове које је требало извести у ПИЦИЈаА, ни послодавци, ни. краљ, У уморан да Ба - 4 овом великом предграђу и да би казнили борбени _ угуше свест београдског пролетаријата који је радник, Који се једва усуђивао да. крочи, преко ђу које убрајао њв један Милорад Гавриловић, београдски пролетаријат, који је тих година био 01820 све револуционарнији после великог одјека прага тог позеришта а сељак, који је такође плака ве ају улогу напамет. Лепо би било шале ; . пење за руске револуције 1905 године и вести да 200.000 ћао порез ваљда и за своје просветно и културно радв кад би се некоме из те ложе дало да за не-

„Писмима саИстока“ коментатор лајтите шких новића под псеудонимом Парзус пи

] сао је 1910 године: | · „Када се железвицом од Земуна приближи зустриској граници, види се на другој обали Дупава, на ушћу Саве, сасвим близу, скоро да се руком дохвати, српска престоница. Београд, „бели град“, окренут сунцу. слободан и отворен, тако да му се могу сагледати ни најмање улице, миран и безазлен, као какво дете, и човек једва може да 3а-

У мисли да ту пре две године умало што нису изву-

чени опсадни топови да разоре белу идилу која плива“. Београд, који у то доба „није само престоница, већ и једина већа варош у Србији, трговински, нидустриски и културни центар“ развијао се врло нагло. Подизањем првих фабрика и већих “ занатлиских радионица по околини Београда ницали су н раднички станови. Та предграђа, која су била подигнута изван рејона Београда, претварала су се у мале засебне вароши, јер општина београдска није хтела да се брине за своја предграђа, а села и да су хтела, нису могла да изврше велике комуналне радове нових индустриских делова града.

Године 1904 једпо од таквих највећих индустриско-занатских насеља било је Чукарица. На Чукарици, према попису, живело је 762 становни= ка; постојало је већ 6 фабрика,:35 самосталних радњи, 35 приватних и 8 општинских грађевина, Општина београлска није сматрала ово предграђе за свој саставни део, а сеоска општина жарковачка олбијала је ла води рачуна о варошком крају. Становнеци Чукарице, радници, живели су под тешким условвма. Нико се није старао о условима живота. Пролаване су укварене намирнице и месо. Раднички станови су бпли рђави, лездрави,

"је мирно и истрајно. Послодавци с

ности њиховој“.

Преко 600 радншка ва Чукарици штрајковало ! покушали одмах претњама да угуше штрајк. Београдски буржоаски листови „Одјек“, „Мали журнал“, „Вечерње новости“, и „Штампа“ бацали су љагу на синдикате и раднике н доносили лажне и денунцијантске вести о штрајку. Влада и послодавци нису мировали. Одлучили су да помоћу полиције н штрајкбрехера угуше штрајк. У околину Крушевца послан је поп Манић, буржоаски авантуриста и политикант, да врбује сиромашне сељаке које ће упослити у фабонке као штрајкбрехере.

Када су послодавци прикупили приличан“ број сељака, међу којима је било печалбара из Македоније и осталих пасивних крајева, довели су их у Београд, Радници су све време држали запоседнуту Фабрику шећера и трудили се да преко Главног радничког савеза, тарифна питања реше мирним путем и да се штрајк оконча. Али послодавци то нису хтели. Не би им се исплатило, јер су већ били најмили жандармерију и штрајкбрехере. '

„Првога марта, ујутру у 4,30 сати, у сумрак, пољаном са источне стране Фабрике шећера наступао је одред жандармерије; за њима силом гоњени поп Минићеви сељаци-штрајкбрехери, а за овима две чете жандарма пешака, Направили су Кару н наше мпрпе другове, кад су се са сељацима почели објашњавати, опколили су и саглали до плота фабрике, Кад су прве пушке запуцале, наши другови покушали су да спасу живот бекством. Али узалуд: свуда бајонети, свуда куршуми. У томе зликовачком нападу погинула су четири штрајкаша, а неколико је рањено“,

Тако је Димитрије Туцовић у своме "говору у скупштини описао радничку погибију на Чукарици, која је узбудила целу Србију. Како је он ре-

ши уверењем да је снага њихова н моћ њихове победе у радној снази и свесној класној солидар-

озоришни људи могли су још пре рата да

примете чудну ствар да су чак и осредње

дилетантске групе, када дају претставе у дворани Коларчеве задужбине, имале често много више гледалаца него што их је то вече било на неком комаду. у доброј подели, даваном у Народном позоришту. Е

Али могли су у исто време запазити да у лворани Коларчевог универзитета преовлађује циц и порхет, у дворани Народног позоришта креп-сатен и жоржет, Тамо, у оној великој дворани без ложа, и мушки гледаоци нису се морали враћати с посла кући да се пресвуку, док је у мањој згради и код мушкараца било више црних или бар тамних одела. И тако је већа дворана, по правилу, била пунија него она мања.

Међутим, ложе су у згради код Споменика давале могућност да сваке вечери буде ту и претстава,и изложба. Човек који није могао да се раскошно облачи, устручавао се некако да се умеша у то „отмено друштво“. Тако исто мирно је с рада могао ла оде у дворану Народног универ-

пљескао на Усменим новинама, кроз које се могла да прокријумчари, и поред све бодрости намесничке цензуре, нешто што је цензорима када читају писане новине толико боло очи да је њихова црвена писаљка одмах ступала у дејство, Радни човек долазио је у ту дворану чист и очеткан, али не да себе покаже него да види н чује. у Мндга позоришта у свету, па и на нашем Јадрану, сазидана су од прилога богатих људи, који

~ И ЊЕГОВИ ЉУБИТЕЉИ _

зитета, у којој је већ толико недеља предвече .

итииивиививенененинрллолиимвемемилееннемииевонеелвитививимниминвевеииивмиеоииевтиРеРиРРиРиРе

СТАРО И НОВО ПОЗОРИШТЕ

тобожња елита, која је желела да то буде њена разонода и да служи њеним идејама. .

Наше је позориште у свима нашим крајевима, захваљујући својим напредним глумцима, писцима и често драматурзима и управницима, имало храбрости да се отпма од те стеге. Тада су позоришни комади бивали прекидати бурпим аплаузима, упућеним тој отвореној сцени, отвореној за-

то што је завеса подигнута, отвореној и зато што |

је давала нове перспективе. Трећа је пљескала, , партер је ћутао н ућугкивао. М такви комади обично су одмах и од свемоћне цензуре ућуткани, некад већ после премијере. Догађало се да ни после генералне пробе и после објављених бележака у новинама да ће се давати та и та претстава није давана, већ је скидана с репертоара „из техничких разлога“.

На комадима друге врсте после премијере звр јале су дворане празне. Било је вечери када је управа позоришта; као да кућа гори, тако брзо и с таквом узбуном, телефоном тражила гледаоце да они статирају у гледалишту, како пе би изгледало да је претстава потпуна пропала и да акустика буде боља, јер празна дворана тако рђаво звучи као да се потсмева неуспеху позорнице, Дозивали су онда питомце Војне академије или неки други интернат. Ј

Са тако танким слојем гледалаца, позортиште је било принуђено да брзо мења свој репертоар. Било је времена у, додуше, мањем Београду када је Народно позориште морало недељно једанпут да избацује премијере, како би се кућа бар колњ ко-толико нспунила.

Ишло се с неколико проба, глумцима је било просто немогућно да науче комад папамет, варочито онвм нашим најбољем глумцима који су ско-

скупи и влажни, Чукарица није имала школу, нако 4 > . ~ 6 је било 69 одрасле Са ике деце, која У иттте као: „Тај догађај остаће забележен у историји З6 мтдаље .5е МР а ва шаеју НЕ "ро увек добијали улогу у свакој подели и то, вонису похађала осиовну школу. радничког покрета у Србији, као сведок брутал- рекламе) ради, сиоинала. БИ тво бвло је _ што су талрнтовани глумци, те улоге нису биле | Такозвано „Чукарнчко питање“ отегло се дуга _ 19СтИ младе, али реакционарне српске буржоазије“. ложу, , Нета, такозвано “отмена тарудег мале, него оне огромне; често су претстављале | "У Полиција, која је штрајк угушила у крви, за- далеко и од те рекламерске помисли да уопште о Ела.

низ година. „Владајући“ кругови у општани инсу хтели да присаједине Чукарицу Београду #3. два

још млад али револуционаран.

Радници су се за своја права, парочито на Чукарици, почели ла боре повећавим штрајковима. Тих година, а нарочито 1907, кетиталисти, како их у скупштина Димнтраје Туповић, посланик српске Социјал-демократске вартије назива концесијери из Регенсбурга, почели су да експлоатишу раднике безобзирније, а власт да „јуриша на синдикате“ све брутаљитје. (Кашнтал је у Србији почетком ХХ века ступао из пернода фискалне пљачке у период нспсавања првродних богатстава и радне слаге). Београд је шмад око 200 милионера, а у Србији су кз даца у дали ницале банке које су замењивале сеоске зеленаште. (1907 годнне отворено је 160 банака чији је претежни део био у Београду).

Политичко стање ништа чије било боље. Српске демократске странке, либералне и десничарске, удварале „су се буржоазија која се врло брзо снажила на рачун народа. Већ тада су постојала два Београда. „Ако се са београдских узвтшења са својим модерним кућама н сјајним кафанама сиђе на пристаниште, писао је коментатор у „Радничким новинама“, наћи ће се уботн народ носача, занатлиских калфи, радника н слугу, који живе у блату ин прашинт. У једној мизерној кући чуо сам песму, коју су певали нзгладнели људи, а у којој су биле строфе: „Нека ђаво носи оне, који нас лишавају земље и огњишта“,

Политичка власт сада је шотиуно у рукама парламента, скупштите,

Радничка сипдикатн ње Чукиршци :3 1907 године (по старош нељендару) објавили су штрајк у фабрикама: шећера, обуће н коже. Под насловом „Штрајкови ва Чукарици“ „Радничке вовине“ су писале: „У три велике фабршке ва Чукарици, предграђу Београда ш шрвеном месту организованог и зл дурашну борбу свремвог прољетартјата, у последње пренесе раднаци су ВОдНОСЕЛИ поред већ вечувене ежсплоштације ша убиственом раду, јин страховиту тортуру и иљачку.. Чукарица је је данас логор штрајкаша

Штрајкови на Чукарици су велшки, стромти за Србију, али. по свим правилима модерног штрајковања вођени, а ту нам јесте поуздање за успе шан завршетак њихов. Сасвњи хладно а озбиљво сви радници = радниле учествују у штрајку с ну-

посела је фабрике, а пијани полициски писари наставили су са шиканирањем радвика. Али ни по-

голоруких румунских сељака води борбу против феудалних господара. . После штрајка ва Чукарици, београдском пролетаријату је било јасно: да је држање „демократске“ владе и њене полиције било брутално, да је бутжкоаска штампа потпаљнвала крвави окршај а да радничка класа без своје чврсте радначке оргапизације неђе моћи да води класну у. Ка а године отпочео је велнки штрајк обу-

барских радника у Београду. ттЕ

6 ;

И: |:

помаже уметност. Уметност је издржавана доста бедно, јер се на друге стране раскошно трошило,

уздизање није у деведесет девет процената имао прилвке да позориште види бар једанпут, Позо-

а су се само звала народна, ваљда зато што је цео народ за њих пљаћао, а њих Ра еИаи САМО,

Београд добија нову позоришну дворану

- 1!

То је био велики злочин према твм уметив-

дељу дана само вапамет научи без икакве глуме и без добре дикније једну страну из те роле, Гаврнловић је морао да учи око пола књите за шест дана.

Разуме се, и њему = другима помагао је шапчтач. Он је у том позоришту био онај манипулант која у марнонетском театру концима покреће лутке, лепе лутке, али које би без њега стале, Ту нису били пресудни ни редитељ, ни уметничко продубљивање; у већини случајева одлучивало је. сналажење глумца ва сцени.

Само, кад нект комад дуго иде захваљујућа својам квалитетима који су могли да освоје и љ штроких маса, онда су тек глумци могли. да се унграју, да се не оглањају на шаптачеву т на упшу шкољку, его да говоре, глуме из мозга и срца. |

Тако је, ва пример, играо Пера Добриндвић,

између осталог, п Кир-Јању, јер је ту улогу пронео с краја на крај југословенских земаља играјући је стотинама пута, тако је Добрица Милути: новић могао сваког дана боље нграти Ростановог Спрана п друге роле, када се ти комади нису брзо скидали с репертоара. Зато су снобови гледали рђаве премијере, а она који воле и знају шта је позориште одлазили су на потоње боље претставе. . Стари „Мањеж“, датас, овлко преправљен и третвореи у савремено нозорнште, вма само две службене и једну почасну ложу, али ни на његовој позортишти ши на позорници старе зграде жа Тргу Републике нема више шаптачеве шкољке, Глумци воуздаво ња низу проба сављађују своју ролу, уче ке само итишчеве речи него во сваки гест који ваља учинити, уживљавају се у све, веко прештијера ње би личила на чеку од првих ироба него ка то буде запста довршено дело, домет ДО кога свн, номогнути од редитеља, сценографа и осталих позортшних трудбеника, могу достићи.

.. шк. њ

чен је у ваздух у зло врење ад су у обилмжњоџ, тормја. 7 Био је уштребњеш ше- дишорашија, жао сјајна

крхитектонска шзаија шлуја води ша живота у емрт. тек људи с друкзијом судбошким, затворени у Играо је улогу. метифоре у том обреду жоји се ту подрумима доориа, могли чути страшкии њени шраобављао дуго времана, с непромењенм неражења Ухваћенњи у меплоновци, људи су викали

ним церемонијалова. а Људи, измучени дутовањет, ји жишш, е људ ским ја у себи, у властитом путном оденту, прољазили су кроз прву и друту капију м улазили на унутрашње двориште палате. На камиону су се отварала задња врата, путници, помажући једни друтима, пењали су се у гомили по степеницама,

камзон је одлазио, У право време, ња његово место долазио је друти. , у

Хворца виле нема. Шема више ши тих њудм, Еја жвици брежуљка остао је раван четвороугаоник е друкчијмм Смљеаа светом ико што је у ожолини; шзамеђу ситног шута пробијају се биљке м мишиће, ·

Радно еам теда ња рушењу старост амбара пе : иеређењу |Комитета за Јевреје у Угају, па због тога њисам био у списку кад су одвозили Јевреје из

Кожа, Неки су се збот тота побојаљи. Тада мм је ре- ских схаљиња, капути м ципеле. Требало је то во-

Четворсутаствек је ограшичен приземним остацима видова. Под рушевином у долини остао је великим мростор виђенот света — далеке зелене њиве, мајсжо дрвеће изњад мивада; ва хоризонту се прелн»ију плаве траке штума,

На сунцу, ма месту где су некада били вртожи, ожупила се гомилица људи. Свако може да каже штта се ту догађало. — Око дворца подигли су били дрвену ограду, високу три метра. Није се много

' могло видети. Али се“могло чути како су нешто

извлачили, како су звечали ланци. На страшну зиму изгонили су Јевреје у кошуљама. Пред дворцем станно су дрндани мотори великих камиона, који

су скретали у Жуховску шуму. Чулм су сен људ-.

ски крици. — Ја сам

стамовао у Угају, радио сам код не-

канат. : лек а ибис а вт 2 вис

као .Сјуда, војни жандарм, пољски фолксдојчер:

Јевреје из Кола извозили су пет дана. Најзад су одвезли болесне Јевреје, а шоферима су наредили да их возе полако и пажљиво, ,

Почетком месеца фебруара 1942 године, довели су ме, заједно с четрнаест других Јевреја, на жандармериску станицу. Другог дана дошао је камион из Избице; у њему је било петнаест Јевреја из Избице. Утоварили су нас заједно с њима и повезли у Хелмно. Сви људи у том камиоку били су снажвим, способни за ншјтешжи рад, у

сити 'у другу собу. А тамо је тога лежало, ој хој.Ципеле смо слагали ва посебну гомилу. У тој трвој соби, где су се Јевреји скидали, биле су две пећи, ддбро заложене. Било је топло, да би се лакше свлачили. ша.

У подруму су прозори били заковани даскама, Али ако би се један попео, на другог, могло се кроз пукотину понешто видети.

Немци су изгонили људе кроз ходник само у доњем рубљу. Ови нису хтели да иду на мраз без одела. Видели су већ о чему се ради, па су почели да се повлаче. Тада су их Немци тукли и терали у камион,

Овим који су се враћали у подрум с рада да пре-

| воће, рекљи су нам да у шуми закопавају утупине