20. oktobar
>
А а
.
ут из Соколиног у Јалту преко превоја , Ај-петри сматра се као један од најлепРа . ацих на Криму. Кроз разгранату клисуру, “. обраслу храстовом шумом, води пут на северну падину Ај-Петриа, у непроходну борову шуМУ која постаје све ређа што се пут више пење. | На голој равнини планинског. гребена хладно је | чак и лети. У низинама простире се зеленкасториђи снег, посут итћлицама четинара и вечито се ста, а као пламен дува јак ветар који монотоно Стално ти се чини као да невидљиви ваздуж поток пада и јури, тресући све успут. Маи навлаче на лако летње одело ћебад, аче, кожухе, прудњаке да после једног сата | ново буду у тихој запари сувог кримског лета. | -и како им после планинске промаје изгледа те„ жека досадна им успављујућа приморска жега,. не| звокретна као понор.
Али ветровити гребен већ је остао позади. пут, · жривудајући сваки час, виси над јИић које из_веда као да се приљубило уз стење, ма да је оно _уствари далеко од њих. С пута пуца поглед на | обалу од рта Сари све до Јалте, која је заклоњена · брдом Могаби, и јтш даље, на исток, до танких плавик сенки на небу, до самих Судакских планина. та Огромни свет морског пространства окружава Да ту. Голе стене необичних облика, сличне ка' меним орловима, гледају с јужне падине гребена ! ва уску као трака обалу, притешњену међу стихи-
јама планина и мора. |. Одозго с Ај-Петриа све изгледа ситно, мало, све се некако скупило у клупче и изгледа да се свега можеш дотаћи руком, до свега довикнути. Одавде и се не виде ни многобројна насеља, ни винотради, | ни стрми камени путеви који личе на дпресахле потоке.
Само најистакнутији предмети приступачни су погледу с висине, и не могу се с ових птичијих положаја погодити одмах чак ви најпознатија ме| ста. Затим почиње вијутава низбрдица према Лива-
дији. Борова шума, која се стрмо спушта, заклања долину и близина приморја осећа се само дисањем, ваздух постаје све топлији, гушћи и миришљавији.
и наједном, сасвим некако обично, без изненаћења, појављују се прве зтраде санаторијума, касарни и ливадиско предграђе, а иза њега је Јалта.
Једном сам се ујесен враћао из Бахчисараја у Јалту преко Ај-Петриа, Вече је затекло наш аутобус на северним падинама превоја иза Соколиног; до куће је остало око два сата вожње аутобусом.
У дубини кланца била је свежа тишина, једва дотакнута планинским сенкама и оштро је мириса; ло на смолу, која тек што се загрејала на сунцу. Али су се облаци над гребеном згушњавали, црнели се, и претили да ће се време убрзо променити, а одозго са планина долазио је влажни мирис дрвета, као да је негде у планинама био јак пљусак.
Секолино се већ изгубило мз вида иза многобројних завијутака пута, нестало је шкрипања те| стера и не чују се више звуци хармонике, који су · вас најдаље пратили.
Пут се пењао оштро навише. М наједном машива се зауставила. Шофер. је рекао да су попустиле кочнице, да ћемо морати дуто стајати и да они који се журе могу да пређу у прва успутна кола. Али у то доба није било никакве наде на аутобус за јужну обалу.
Нас неколико случајних путњика, пошли смо пештке рачунајући да ћемо можда горе на врху наи] ћи на камионе, који товаре лед за Ј алту, и да ћемо __|Њ се с њима спустити с планине.
; Негде на врху код превоја над нашим главама а урлао је ветар. До нас је допирало само његово удаљено хучање, пуцање грана и шкрипање стабала.
Али пут је нагло скренуо као да се преврнуо на страну и из дубоког кланца набијеног 'маглом | јурнуо је тако снажан ветар да смо се ми одмах | зауставили. Он је јурио као водопад. Шибао је и "рушио све пред собом. |. Неко је предложио да идемо држећи се за жбу"ње које расте успут, али је оно било прилично високо по падини брда и било је јарком одвојено _ од пута.
— Мораћемо чекати ажгобус — рекао је на
— Треба се враћити натраг, — саветовао је други.
Али девојка У радник или пацијент неке дечје се журила на јутарње. дежурство, решила је да е даље. Ја сам рекао да ћу ићи _||| заједно с њом. » ; | Она сигурно није мот. да бира. Али зашто сам се ја решио да идем, не могу до сада да разумем.
%к
крају скинувши га, носила у рукама, идући са острешеним чуперцима, потсећајући на љутог _Ја сам прилично нерадо пао за њом, уздајући се да смо сасвим негде
На обаљи Крима
Разуме се, размишеао сам, било би много паметније да се седи до ујутру у аутобусу, него да се, падајући од умора, натирући ноге до крви, насумце лута по невидљивом путу који се губио у матли, рескирајућо да се сваки час сломи врат.
"Каква је.гто глупа тврдоглавост. Чему онат
Како сам грдио самог себе, зато што нисам убедио тврдоглаву“чупавицу да поступа логично и разумно. Планине не воле лакомислене,
Али сад нисам имао другог излаза, него да идем све напред и напред, испруживши руке, као што се иде у мрачној соби, и да гласно дозивам сапуницу која се изпубила, и да напрегнуто ослушкујем.
— где сте7.. — чуо сам — и одмах сам одговорио,
Ћутање је дуто трајало. Затим на неком ерећнбм заокрету пута, којисам нашао пипајући, када је ветар задувао косимице, допрли су до мене слаби појединачни звуци песме. Тешко јој је било потодити мотив али је то ипак била песма, Ја сам опет викнуо,
Ми смо се дозивали као два радиста, раставнена океаном. Отпевавшти, она је прелазила, како то кажу радисти, на примање и ухвативши мој глас поново је започињала песму.
Сада сам је чуо стално напред им некако као изнад себе и журио сам се, журио, бојећи се да не заостанем. Али се дешавало да сам падао, спотакавши се о камен, и дуго се нисам могао дићи, Чим сам мировао, сната ме одмах напуштала и најтеже је било устати, сваки пут се чинило да то више нећу моћи, Више ме нису узнемиравали ни ветар ни магла, ни нејасност пута, ни близина стрмих понора. Нисам мислио ни на шта. ;
Само понекад појави се Рравр сећање на то како сам једном тонуо, како сам падао у таквој истој мрачној ноћи на мокрим, пролећним водама пред Керчом, који су нападали Немци, м то сећање нестане без трага, не узбуђујући, не,окрепљујући, кав да се нисам сећао самога себе. Али је срце подрхтавало. Престајало је да куца и нешто оштро боцкало ме у плућима, којима је било тешко дисати. Крв је ударала у слепоочницама, болеле су ме и сузиле преморене очи.
— ој, ој... = Ој, ој...
НЕ вЕ 6: ље, Љ
Треба избећи тешкоће око подизања · следовања меса
бог недавномерног и недоЗ вољног довоза стоке, пред
београдским — продавницама меса стварају се већ пред поноћ дугачки редови, Радни људи — сатима стоје и губе драгоцено време, чекајући месо, које неки пут уопште и ве стиже у продавнице, Грађани често нису обавештени када ће се — делити месо, јер сви месари не истичу у својим излозима објаве да ће га делити, Дневна штампа, такође, не даје редовно пи благовремено извештаје о део. би меса. Због тога се код – грађана, који више времена изгубе чекајући за месо него за све друге намирнице у-
купно, ствара оправдано незадовољство. -
Одељење трговине ин снабдевања требала би ла приступи _ енергичније
мерама за смањивање редова који чекају за месо и да олакша грађанима да лакше дођу до свога законом зага-
Прошле недеље
рантованот следовања. Једна од тих зате што га други узимају у већој мера, коју су грађани сами много пута предлагалн на саветовањима и 360ровима бирача, било би регистровање потрошача по продавницама, Тиме би се постигла равномерна оптерећеност продавница и скратило лутање грађана од тијаце до пијаце. Редови би смањили, јер би грађани знали да ће добити своје следовање меса у свако доба код продавца.
Вечерња штампа би требала још увече да објављује који ће месари де. лити сутрадан месо, 2 месари увек да истичу објаве на видном месту,
Грађани би требало да поднжу своје следовање меса редовно, по купону за који се објави да ће се по њему давати, а не да чекају н да узимају на више купона одједном. На тај на. чин би се постигла и већа равномер= нос трасподеле меса, а не би неки грађани остали без свога следовања,
жхж
Хтела, не хтела -" морам да пушим _
Сетио сам се Корољенкове "приповетке о светлостима, које су издалека бодриле неког ноћног путника. Затим сам се сетио приповетке Ивана Буњина „Превој“. Увек ме је узбуђивало једно место У тој приповеци. Знао сам та напамет. | „Колико је већ било у мом'животу тих честих усамљених превоја. Као ноћ су на мене наилазили јади, страдања, болести, неверства вољених и тешке увреде пријатеља. — И долазио је час растанка са свим, с чим сам се сродио. Стиснувши срце поново сам узимао у руке свој путнички штап. А успони к новој срећи били су високи и тешки, лоћ, магла и бура сретали су ме на висини, тешка усамљеност „обузимала ме на превојима. Али иде% идемо... : Мрмљао сам у себи те речи и сузе су се тужно лиле из мојих очију, али искрено да кажем нисам "осећао праву тугу ни бол. Код куће за писаћим столом у удобној соби осећао сам се много тужнији, читајући ту приповетку. Овде, у магловитом хаосу варљиве планинске ноћи, кад ми је претила могућа "пропаст, приповетка ми се учинила хладна. немстинита и неприродна,
— ој, ој. — чуло се међутим испред мене.
— ој, ој... — махинално сам одговарао, мислећи им даље своје, и
Превој је тежак, али се не сме стати. Размишљао сам: умиру не они који су уморни, него они који заостану. И доклегод ми срце куца, упорно ћу вући ослабеље ноге, пузаћу на рукама ако се не. будем могао дићи. А м како могу да се зауставим, — мислио сам ја. — Оно луцкасто дете у стању је да ме тражи у непрозирној магли, пипајући рукама. по путу ми дозивајући сваки прм, опипавајући сваки амен ОНА и Сл ет ЗИМЕ РВ јести јући да сам викао за њом.
— о, оф- — зотљениј ноу овај пон иодееује се нота изазивања и смелости. (
— ој, од. — одговара “ми помрчина високљим тотасом, који није ни смех ни плач.
Ах, да је ђаво носи, ту чупаву девојку. требало је да је зауставим) да је наговорим, да разумно ттичем на њу, најзад просто да јуј забраним као етарији — и све би било нормално и једноставно, седео бих сада у аутобусу, м без обзира ма невреме, весело бих брбљао са сапутницима, магла ме се не би тицала, као да је и нема. А сада морам да пузим по оштром камењу, на ветровити планински гребен, прислушкујући откуцаје болесног, уморнот и узнемиренот срца. се отимало као тек ухваћени миш, ударајући О груди десно и лево, и негде
РАИ КРАТУ на
да сам видео макар и једну једину светлост негде У даљини, ја бих се наравно зауставио. — Близу је светлост — близу су и људи, а девојка ће сама доћи до њих. Али“ светлости нигде није било, чак су и звезде нестале. Нестало је све штто ми је могло указати на то где сам.
Али и та празнина света што ме окружује не би ме нимало преплаштила да није стално одјекивао негде — да ли напред или са стране — тај страшно усамљени, очајни и уједно тврдоглави крик:
– дђ, 08.
нет а
зиугтљии
количини,
Чланови Народног фронта требало би да спроведу контролу над расподелом меса и да достављају народним властима све неправилности које за.2 пазе у раду продаваца и месара.
Исто тако, као и за месо, дуги су редови који чекају за рибу, јер У Београду нема довољно продавница за рибу. Потребно би било да на свакој | пијаци буде бар по две продавнице у којима би грађани могли да купе рибу. Тако љубитељи рибе не би сваки пут, када желе да је једу уместо меса, морали да чекају претерано дуго. | |
Све ове мере не би било — тешко спровести, а оне би допринеле отклањању са наших пијаца једне — ружне појаве која загорчава живот грађанима, •
стајала сам н је у
|се покаже...
| комсомол,
АД врха. Ветар нас је бацао с једне стране на гу. Ми смо се држали за руке али ни то није | помогло. | шума је постепено постајала све ређа и: одми' од пута, затим је пдчела нестајати у матли. | магла је била густа.и оштра као снег на ветру. _ Она је играла над земљом, вукући дугачке прамевове, гребла је у грлу и слабила слух. | , __ — где стег — викнуо сам својој сапутници, јадг "тласом који је изгубио сву раје звучност. Она“ није одговорила. — где | стег — поновио сам'и чуо сам издалека: _ — где сте; — Ја... Ја... ма Али ја'нисам могао одредити да ли је глас био ед или иза мене, и нисам знао да ли треба да
Дешавају се у животу такви безизлазно слупи ложаји, када поступивши против здравог разуИ ма, "нађеш сеху власти необичних случајности и
"принуђен, си да радиш не тако како ти налаже раи, него онако како ти диктира глупост.
штво и администрација Ректора Драг.
„зашто нису | узајмилег
ЈЕ" знам залито се уобичајило па у се масноћа, издаје крајем 5 -сеца, омда када сви који примају ме. сечне плате остају с мало или нимало новца,
Данас, кад сам отишла по следовање кромпира у Радничко-службеничку задругу Четвртог рејона, била _ сам сведок како су две жене, које су затражиле следовање зејтина за октобар месец, биле одбијене речима:
—| Зејтин се издавао само до 30-ог1
Умешала сам се:
— Па можда нису имале пара пре првог!
— Зашто нису узајмиле! — казала је благајница.
_ Сад, да ли је право да се казне о-
ни најсиромашнији што нису — имали новаца после двадесетог, када је почер да се излаје "зејтинћ С. У.
реду пред неколико дуванџиница, 'али кад год је дошао ред до мене, одго. ворено ми је да је шибица нестало. Идући тако кући, истога дана поподне, стала сам пред дуванџиницу У Франше д' Епереа улици да купим једну кутију шибима.
Када је дошао ред ва мене, замолила сам врлој учтиво једну _ кутију
шибица и пружала два дивара, по- Питање без паметног
давачица ме је одбила врло осорко;
— Нема шибица. Знам ја вас, такве штекуљанте, који обилазите све тра. фике само због шибица. А цигарете, шта ћу с њима2
Рекла сам јој да висам пушач н ла због тота немам потребе да узнмам н цигарете, а да ми је кутија шибица
> потребна једном недељно 8а потпалу
ватре. Ништа није помогло, вије ин Ххтеља дати и отишла сам из реда. Да ли је то правилвор
СМАЉКА ЂАКОВИЋ Љубе Недића Н
Јовановића 1 ЛМ,
пене вене
редакције 20-448 и тел 21-957; администрације По | " Одговорни уредник Славко Јанковић, Чек. рач. 1-90
· подне. Сутрадан сам однела
=
це» Ра] Рив И 5 па
МИ
Ишао сам слепо за њим, а ов је сваки час од мене бежао и нестајао метде у матли,
— па причекај ме, еф. — викао сам, · ширећи руке од умора.
Жао одтовор се чуло:
— Ага-е-еј.. А-е-е-еј--
опет сам ишао напред, -проклињући своју слабост, ноћ и девојку~
У зору камион који је возио лед за неки санаторијум, узео ме, већ при силажењу са превоја. Дуго нисам могао да објастим шоферу како -жт заптто сам био усред мркле ноћи на планинеком врху.
— Ето, до чега сте дотерали, — рекао је нетодујући, док сам се пењар на рапаве комаде леда. — Седи на хладном, можда ћаш мало доћи себи.
ма како да је био необичан мој положај ипак сам успео да испричам о девојци, коју треба свакако узети, ако је ститнемо.
— Ма, какве девојке у нашем положају, —
муо је шофер главом.
клим+ окретима, лед је подамном клизио и кретао се. Срце
се постепено смиривало, понекад јан уздрхтајљвши
као дете које је сањало рђав сан. После сваког за--“
воја постајало је све топлије. Ваздух је бивао све тежи и замарао је плућа. Очи су се ле У, глави се вртело од мириса четинара.
Издалека сам чуо, као кроз маглу или сан, ситнале кола која су јурила ниже нас, по главном друму, према коме смо се ми спуштали. Сасвим у близини блеснуло је море, које се још није пробудило. Почело је предграђе, ћу је одмах и град. на месту где смо сишли с нашег пута на главни друм стајала је група људи, која је чекала успутна кола. Шефер ми је викнуо из кабине:
- Еј, академиче,.. Стремај се, силази.
Почео сам опрезно да пузим ка ивици камиона. Наједном се иза мојих леђа зачуо танак плачљив глас. Осврнуо сам се. Проклета девојка стајала је поред тшофера, и машући рукама, викала из свег гласа:
— Нисте ли срели старчића2 Тако омален, са наочарима, немиран... Нистет Јао, штета!,.. да радим7т
шофер је показао на мене:
— Само сам једног старца срео. Да ли је то твојт
— па да, па да, баш тај... — и још док сам стајао на левом задњем точку осетио сам како су ме узели за ноге ми снажно повукли на друм.
— Слушајте, зар се може ићи таквим темпом викнула је ова, приближивши ми своје наљућено, омршавело лице, све, умусано. — Какав је то крос, реците ми молим. вас! Јури, јури... шта мислиш, шампион Европе...
— Ко јури, — питао сам ја само уснама и сео сам на камену отраду крај пута. — Ко то јурит
— Ја сам целим путем трком трчала; — заторокала је девојка, — одбацујући косу која јој је падала на чело, и обраћајући се људима на путу, очитледно упућеним у догађаје. — Зовнем, а ви сте наштред. Ја потрчим.. Зовнем — а ви сте опет напред. Пропашће, мислим ни за шта, само за то да Нисте ви млад човек... Ослонили сте се на мене... | 8 — Зар сам се то ја на вас ослониот — питао сам у чуду.
— А ко Нисам вазвда ја, — огорнјено је одгово|рила девојка и зауставивши ме енергичним покретом, наставила: — Разуме се, на крају ја сам се наљутила, и помислила сам свашта о вама... Хајде, напред... Појурила сам!...
— А знате ли ви да сам ја цело време јурио за вамаг Сто пута сам желео да станем, да седнем
крај лута и да причекам аутобус...
— А јат А ја: — викнула је девојка и сузе су јој наврле на очи.
Она ми ништа није хтела да уступи — ни душевну доброту, ни бригу, па чак ни слабост,
слим, ажо ви идете, како да ја заостанем, неће бити другарски... Зашто ми нисте викнули да станемт — Викад сам, али ви изгледа нисте чули... — и ја сам вама викала, а ви нисте чули... Она је наједном склопила трете, и ресући · стиенутим рукама пред мојим лицем, рекла:
одговора
ана 27 о. м. упитала сам теле.
фонош лошту број 4, у Коларчевој улици, где се предају пакети за иностранство м шта је све потребво да се учини. Одговорили су мн да се предају на пошти број 4. То поподне донела сам пакст на пошту. Међутим, одтоворено ми је да не мо. гу пажет примити, јер није царињен, а царини се на пошти број 2, код железничке станице, и то само пре пакет, који је тежно 8 килограма, на пошту, број 2. Тамо су ме упитали да ли имам потребне формуларе, а ако немам да се вратим на пошту бреј 4 да их купим и донесем натраг, Отишла сам ва пошту број 4, узела формуларе и вратила се на пдшту број 2. Пошто су ми пакет оцаринили, морала сам га носити оћет на пошту број 4.
" Зашто се формулари не продају "на истој пошти где се и царине пакети, зашто се пакети не царине на истој пошти где се и примајуг | о. м.
6014. Први „3 252
— Уосталом, све се добро свршило.
— Дабоме, добро, живи амо, хвала богу. ~
— Ма није то, него то како смо ишли...
Њене очи, које су дубоко упалб и као остареле,
блеснуле су као варнице и бледе усне, задрхтавши
на утловима, осмехнуле се. “
— То је било сјајно! — рекла је она одлазећи.
Четврт сата доцније улазио сам у град, чије су
улице биле топле, као да их је неко грејао. Изнад
плашина још: је била машта, Издалека је изгледала
лепа и човек не би веровао колико је: хладна. „Лепа је била ноћ“, — помислио сам, осмеху-
јући се и сетио сам се каква се сната крила у тан-
ком, уздрхталом од страха, девојачком гласу. Значи да је и у мом промуклом и слабом град-
ском гласу, чије сам се тромости Увек стидео, та-
кође била снага, која је покретала туђу вољу. Нај-
важније је ићи напред и звати за собом:
Нека је глас слаб, нека 'дрхти од умора и напрет~
њутости, али иди, неумољиво иди напред и зови за собом: : ,
— О-0о-0-ој!... | У И чућеш одговор:
— Ид-ем!., (
"(Превео с руског К. С)
(Петар ПАВЛЕНКО, Јалта 1948)
,
у
г 1, : и%. · и - · 4 ДА | камион је појурио низбрдо натињући се на за-_ з | р , На у | 1 ј 5 а ~ . . А · - | 1 " Ј . | у | ј 5 ј |) на Гр пи) Ј 2 кај ЗУБ : | ~ тв и мио 2 -, и! Ј Ј та а: ак мај 4 ет шта сад
— А мислите да се ја нисам намучила7... Ми-
ћ “ Е 5 О ; њи 1 с % ш: Пи
Штампарија Пан е е