20. oktobar

Из"

ГП .

)

ЕМИР вина

Болван а ша ВИП ПЕПа Ва ОВЕОВ ОВ ЕЕ БИ Б ЕВА ВЕНЕ НИВО П Рив вЕивак22р7264 8864 Па В БЕНО МЕ иПвЕ РВ вЕРВВа ЕТАПИ Ова „па ата ва еееаввиио ега свв2вЕс на

ЗА НИ ћи 234

Прича „20 октобра“

елави Војтек, зет старог Курде, већ је не4 колико дана бледео од страха због вести да

су Немци одвели те овом краву, те оном

свињче или коња, ка "ти ре

— Тато, треба бежати, треба одвести марву у поље! — говорио је Курди и слинио притом. (

— Баш си глуп, баш си глуљ неће одвести, одговарао је Курда, сељак средњег узраста, с чекињавом проседом косом. Гледајући с потсмехом на свог ћелавог зета, одлазио би у башту међу мотке од бораније, где је већ дуже времена, на сунцу, из досаде која му је све теже падала, хватао буве у кошуљи. ; у « ,

Сео је, скинуо кошуљу и поново приступио послу, пипајући дебелим прстима по шавовима, чинећи то с много брижљивости и задовољства, кад му против воље привукоше пажњу све гласнији узвици у селу. На сунцем поплављену улицу истрчале су две жене: Марина Кордајска и Зошка Палушина и надитле вику и дреку да се чула. све до непомичнот, разливеног, чистог неба. :

— Купе! Купе! Бежи ко је жив! — викале су и заплитале се, сударајући се на улици једна о другу. Прашина се дизала испод њихових ногу.

Курда је пажљиво убио на нокту суву и намрштио се. — Их, опет нека глупа узбуна!

зет, Бојтек, који, трчећи бос и подржавајући кудељне чакшљњире, немоћно је завијао, као пас. |

— Тато, где стет Кобила! Кобила! Ја морам за свињезетом! Немци су овде! — Улетео је у кочину им раскорачивши се, не видећи никога, почео јаикати. ИМстерао је свињче, пошао је и по кобилу, непрестано трчкарајући — јер, ето, сад му је свињче побегло, сада је кобила надигла реп м ритнула се копитама и пошла и она према вратима.

Тек кад је по гредицама, на којима је на сунцу швао кромпир, ми по неомлаћеном ову иза амбара, пројурило на коњима неколико сељака према ливадама у долини, Курда је изишао мз бораније. Путем је облачио ланену кошуљу м пунђао на рачун зета: „Глупан, блесан, губм гаће...“

— шта се дегешт — викнуо је. .

— Тато, поку"ће и свињче и кобтлу! Бежите г кобилом! у

— А. сигурно, будало једна, нећу појахати на свињи! — мрмљао је Курда. — Сакриј се, пуби се! Како ти то грло не пукне! А 3

Презриво је гледао зета, али се ипак попео на, црну, високу кобилу и ударивши је петама, кренуо у баште. Сунце је пржило — Немци су ишли лутем у аутомобилима, на коњима и мотоциклима — збот тога је требало да вијута и' да се крије. Док није довео кобилу у дубок шанац под шумицом, јако се задувао и добро набио мршаву стражњицу. Псовао је, седећи у јарку, и с тупом мржњом гледао у плаво небо без облачка и жуте пчеле, које су кружиле по трави као. искре.

— До ђавола! Ту има људи, не могу ни да тражим буве, — мислио је. Жвакао је стабљику, затим је савио цигарету, најзад се, држећи кобилу за поводац, сасвим покуњио и мало задремао. Пробудио га је глас унука, који га је штапом додиривао под стопалама и омејао се задовољно.

— Вратите се. Немци су отишли!

— штагт

— Тата је заклао свињу.

— штат

— Тата је заклао свињу.

— Хм2г Није имао права да је закоље.

— Свуда кољу — и код Корђаса, м код паљлуштине,. Кажу да ће их купити — па шта другог Уосталом, рат се приближава к њама.

— Приближава се, али у глави седот Мартина!

— промрмља Курда и отпљуне. „Чекај само, ја ћу те већ удесити, ћелслун биче, мојој кући! — размишљао је осветнички. Ипак е поставио унука на запењену кобилу и пештке се враћао у село. ,

„С Немцима нема шале, аљи ипак треба натрти уши томе Војтеку.“

— Хеј, ко ти је то дозволио — викнуо је, иако је био још на двадесетак корака од Војтека.

— Ех, иначе ће да покупе! Код Адуха су гокупили, код Урбана су покупили! Смиштујте се — зар није штета — загрцнуо се Војтек и покушао да обрише умашћена уста крајем рукава,

— нНије се могло оклевати, — шашњушља је три гушеним, упорним гласом његова жена Душка, висока тридесетогодишња плава жена, с модрим прозирним очима и поноситом главом.

Она је придржавала на чентељлама у амбару 5рваво, располовљено свињче, с којета је Војтек чак по час отсеџао комаде меса,

— Шћепане, испећи ћу ти кобасицу. А сежба поједи замашћен бојитч — јекнула је стара Курдина жена, сува као ивер, с малим, жутим збрчканим лицем. и Мана

— их, какви сте, престрашкијни сте се, а свињче је могло још јести у кочини, отпљуту Повасео Курда и не гледајући зета и ћерку, изиђе из амбара._

— Шћепане, људи заиста кољу свиње — не мо-

же се друкчије, — говорила је непрестано његова ена, Курда је не окрећући се ушао у трем им пошао аво к лонцима. Још је претио жени, зету и кћеи смишљао како би им се осветио зато шгто се шепуре на његовом; најзад је почео са задовољством да једе. Оглодао је једну кост, оглодао џхуту, попио око литар боршгча, погладио троседу, екињаву косу према огледалу и почео чак им звиждати и добацивати средину од хлеба пилићима који су лутали по трему.

— Куме, бежите — ево Немаца! — ушетела је нагло Палушина. — Шта, и ви сте заклали свињчег

#5958

ма

— Не, откуд, — промрмљао је и стао скоро филозофски објашњавати жени да се не треба уопште бојати, — то с Немцима је глупост. Зашто та узбуна Само треба наступати смело, па они неће ништа.

— Куме, они пуцају! — повикала је палушина. — Уосталом, како хоћете, ја бежим с кравама им са свиме у поље. Хајдете, брзо! ј

— Свако ради по својој памети, — одговори гордо Курда. |

Разговарао би још с неружном Џалушином, али је нагло упао опет Војтек с умашћеним устима и уплаканим очима. .

— Тато — кобила! кобила! — пиштао је.

— Бежи, лопове. Вратићеш ми свињче — још ћемо нас двојица говорити! — .прогунђа Курда ви не_ помакавши се на клупи. |

супротне стране. Чешао се по глави и хаотично мислио о разним стварима, док најзад није опет

почео јести, па“

Најзад се орасположио и почео тражити вотку у коморици, знајући да ју је ћерка сакрила негде

ПИАТ И Па

Уредништво в администрација Ректора Драг. Јовановића 1/77,

СЕ 7ТЕА

% .

47;

"ва дну сандучића међу крпама, кад га одједном задржа потпуно близак пуцаљ. Не затварајући врата коморе, изишао је на праг, а сада је опет нешто негде пукло, као да је за амбаром.

— Шћепане, шта је тот Шћепане7 — викала је Курдина подижући старачке, наборане, суве руке на очи. Војтек у кошуљи, с чакширама које су му спадале, пресамићен, трчао је носећи ведро масти на леђима. За њим је лакше, само блеђа, намрштено ишла Јулка. Џ

— Тато, пуцају! — рекао је плачљиво Војтек и ставио ведро насред трема.

— Да, пуцају, — одговорио је ниским гласом Курда и намрштио чело, јер је метак прошишао негде врло близу. Одјекнула је тако јака експлозија, да су сви покрили очи.

— А где је кобилаг — рикнуо је.

— па гдет У псљу. .

— Их, ђавољи сине, одвео си је, а овде је била

ПИО А О папе вааанви ава иивива вики вино" ~

ио њему све до прљавих стопала. Као да није ра-

зумео шта му говоре, гледао је и спуштао до лаката обнажене руке, све ниже, све немоћније.

— Тамо је под шумицом у шанцу — стоји тамо причвршћена! — рекла је тихо Јулка. — Мислим да је наш Владек код ње. д

— и дечака и кобилу ће убити — ех, ви глупани једни! — промрмљао је курда и нагло, пурајући од себе уплакану жену, скочио у дворицуге, Сунце је имало још неколико копаља до заласка — било је тихо, аљи одједном је фијук опет пресекао ваздух. |

__— Забога, Шћепане, камо ћеш — викнула му је жена.

Није се обазирао — у сламнатом, подераном шеширу, с раздрљеном кошуљсм, трчао је преко башта, јурећи најближим путем према шумици, Трчао је; међутим, оштро, као да је неко повукао црвену нит са стране, блеснуо је огањ на цести поред пута у селу. Истовремено су фијук и експлозија праснули једва сто метара од њега на ливади, тако да је пао; хватајући журно ваздух, као да се гтуштио, није могао да се дигне. Пресекло је млади

У том часу појавио се иза угла његов ћелави.

| Није се макнуо ни онда кад су и“Паљлушина и Војтек истрчали из трема, одлазећи уз дерњаву на

на сигурнијем месту. Није доста свињче, хоћеш још

и кобилу да упропастиш. · — Шћепане, молим те!

— Где је она Где си је оставио

Бојтек је стајао потпуно блед,

мена да обрише зној који је без престанка цурио

јаблан по пола. избачена земља и прашина

Дим,

Е покрили су сунце. — Ето, до ђавола и кобила, овде можеш и по-

не имајући вре-

тинути! — помистио је Курда, настојећи да устане, али су се стално под њим тресле ноге те је поново падао на колена. '

20 прито

пи сље Љ раје инв

Нелогичности у нашем саобраћају

нумерисању наших трамваја, тролејбуса и аутобуса влада известан ред који у суштини претставља неред. Бројеви не иду хронолошким редом, већ између једног и другог недостаје по неколико, док се

поједини употребљавају у дупли кату, |

трипликату итд.

Укидањем трамвајске линије број 1 м осталих, које су већ раније укинуте, ми данас имамо пруге: број 2, 3, ЗР, 6, БА, 7, ТА, 9, 10, пи 13. Дакле немамо пру те број 124, 5, 8, 1 и 12. Али зажо имамо: ЗР, БА, ТА м 60А.

Ако могледамо тролејбуске линије, доћи ћемо до закључка да имама само једну, им то броја (са разним компликацијама: А, Ђ, В итд.).

Код аутобуских линија ствар

стоји сасвим друкчије. Тамо ну-

мерисање ночиње, вероватно, ол броја 6, затим нумерација зуто буских линуја скаче одмах на

број 21, па на број 26, па на 24 нтд.

да ли је нашим људима, којима су ова превозна средства намењена, лакше памтити бројеве 1, 2, 3 и тако даље, или 16, ЗЕ, ТА итд. Не видимо никакве препреке да нумерација сваке од ових превозних линија почне од броја 1 м иде даље својим хронолошким редом без компликаци ја и без икаквих додатака.

м. п. Капетан Мишина 4

Стоваришта и неред око радничких станова

шше пута већ било је У штампи речи о улици Сењанина Иве, у којој се налазе раднички станови службе ника м радника Градског саобра-

ћајног предузећа, Било је речи о немогућим хигијенским условима: о ливници у непосредној близини, 0 диму и гару који стал но испуњавају радничке станове, о штали предузећа „Дело".

ма да је штала предузећа „Дело" пребачена у другу улицу, где, узгред буди речено, исто тажо смета и кужи своју околину, улица Сењанина Мве постала је право складиште материјала п отпадака, јер је ливница заузела већи део улице за своје потребе. Тако се ту налази складите угља и гвожђа, старог м ливенот, које се ту, насред коловоза, и ломи Други део улице је складиште предузећа „Дело". До недавно су огромне количине црепа запремале цео тротоар. Сада је црен замењен великом количином сламних бала. Још увек ситна слама, дим гар и угље на прашина продиру у радничке станове, тако да људи немају мо тућности да се заштите и коме да се обрате, да се побрине за здравље њихове деце и њих самих. Џ. С. Сењанина Иве 14

Шетња због бирократије

ној политичкој школи на

Топчидерском Венцу м ни

о. м. десило ми се да ми је машина захватила м откинула један део кажипрста. Ппренесена сам у Експозитуру социјалног осигурања у „југоштам пи", тде ми је указана лекарска помоћ им отворено боловање. Како ме болест не везује за кревет, то сам желела да искористим прилику м прегледам очм, пошто у последње време тешко читам. Зато сам 19 0. м. отишла у Немањину улицу, у Централну амбуланту социјалног осигурања, тде сам после чекања од три сата била прегледана. Лекар је констатовао ослабљен вид им упутио ме за наочаре, у собу број 10, где је требало да оверим рецепт и да: се утвргли колико сам времена члан социјалног оситурања. Из собе број 189 упућена

Рта сам у Вишој вој-

сам у партер на шалтер, где се

дају овере за наочаре. Но, чу ми је другарица на шалтеру рекла да се.моје чланство не налази у овој амбуланти, већ у

»„југоштамти“, упутила ме је тамо. Отишла сам у „Југоштампу“,

но ту ми је другарица, која ради на картотеци, објаснила да се моје чланство налази у картотеци амбуланте у Немањиној улици.

Вратила сам се поново у Немањину улицу, зли на шалтеру је другарица била упорна ми убеђивала ме је да је другарица из „Јутоштампе“ погрешила, зшаљући ме да тамо поново одем.

Опет сам отишла у „југоштамту", Маричито ми је речено да сам овамо погрешно упућена ми да се моје чланство налази у социјалном осигурању у Немањиној улипи. ј

по трећи њут сам лоша на шантер у Немањиној улици им ту ми је другарица поново изјавила да код њих не постоји моје члач ство, већ да идем код шефа лекара, др Тајтацака. Лекар ме је

поново послао на шалтер, Замолила сам другарицу да се телефоном објасни са! „Југоштампом", како не бих и даље била принуђена да се шетам. После овог телефонског разговора упућена сам код шефа лекара у собу број 65 а шеф лекара је са мојом болесничком листом и рецептом отишао код директора, одакле се после извесног времена вратио са овереним рецептом.

Мислим да се оправдано питам зашто је било потребно оволико малтретирање м шетња од Немањине улице до Сењака, што ми је, укупно, однело пуних 6 сати. Питам се, исто тако, зар је данас нужно да се радни људи. болесни још притом, излажу о вако бездушном | поступку од стране оних, који треба да им из лазе у сусрет и да се старају о њиховом здрављу.

Наталија Трто, радница Загребачка 4

Блато до чланака у центру града необично кад чо-

асвим је век са периферије пође

трамвајем број 6, са чистом ·обућом, и стигавши у дентар града, на полазну станицу „штестице", загази у блато до чла нака. Тачно је да први трамвај, који стаје на одређено место, има чист прилаз, односно излаз, међутим путници осталих трамваја, који се за њим нижу, принуђени су да силазе у највеће блато.

Сматрам да би било неопходно да се цео прилаз „шестице" 0ситура и уреди, све од Булевара

ули ово

Црвене армије до Дечанске ће, како би се отклонило извориште блата у центру.

"о Александар Нововић | Кнез Михамлова 24

жхХ

Ррриежљива упрсзва

Лавори које употребљава. . »

тел. редакције 20-443 в 21-957; администрације 22-210 Штампарија ШтампарскоОдговорни уроднин Славко Јанковић, чек, раз, – 1-0060886, Пошт, фах 752

1 Рета % +. И лавори које производи. 150

ученика фабрике „Пролетер“ у Жаркову

| |

Артилериака паљба — немилосрдна, систематска. — забипала је цесту, крај села, где су се укрштали захватајући и комад ливаде по-

пољеки путеви, ред шумице.

пи меч«х чУ

То ваљда совјети туку!“ — стигао је Курда да помисли. Одједном, преко поља овса пројурише смеђи м зелени коњи и ржући, престрашени, тресући главама, застадоше унезверени на чистом то љу. Неко је дозивао жалосно. Курда, наслућујући глас свога унука Владека, најзад се дигао м појурио напред. У том часу, у заглушујућој хушињ, Одједном се сругтио у овас један коњ, трепутак каспије земља је опет недалеко искочила У јолтп већем стубу. |

Курда осети мирис спрженог меса, а шритом таде с толиком брзином у мочварну траву да со 3агњурио у блато. Страх његов потраја можда једњу минуту. Зачувши потом њиштање разбетлих кбња, поново се дитао и хтео да насумце пође за гласом који је одлетао у диму.

Скоро изненада нашао се сам усред дима; б7=о је забезекнут. Земља се рушила под њим, горе 40 поскакивало сунце — чинило се као ласица која бежи. Мислећи да је изгубио слух, почео је трчати и пренеражено викати, мгшући рукама.

Одједном се на ивици упаљеног сена зојанио огроман немачки тенк м отворио паљбу на шумицу, која је била према истоку с потпуно плавим небом у позадини. Тамо су се јављале сиве тамне мрље — као да су овце ишле преко ливаде.

То су јамачно били совјетски војници.

— Здрава Маријо, убиће, убиће, — мрмљао је Курда и гризао прсте. С једне ивице села ватра се пренела на другу ивицу — пламенови ватре, подрхтавајући, палили су у сувом, бледом ваздуху. Проредила се тамо, после пожара, купа дрва. С брежуљжа се, одједном, у облаку прашине, на пољском туту, појави нешто велико као кућа, опкољено мноштвом ситних људи унаоколо; и то је отворило убрзану паљбу на раскрсницу путева иза села. Сада је нагло м артилерија пренела своју паљбу не-

„

жолико стотина корака даље. Поједини немачки војници трчали су шанцем погурени — неки су били без капа, неки крвави. — Викам силан по-

крет долазили су све више са запрашеног брежуљ-

ка. Вероватно да је напад ишао с те стране.

Курда још једнако пренеражен, у подераној кошуљи, без шешира, спрљених уста, чудећи се типтини која је настала: на ливади, окренуо се и пошто према шумици, где му се чинило да леже убијени коњи, али одједном му је пушчани метак прошишао тик поред ува. Сместа је пао и, механичкм се хрстећи, стао пузати.

Видео је сада само шумицу бреза у ватри западајућег сунца те је. пузад тако неколико минута. Чтим би зачуо страшан фијук, пгрилепио би се уз земљу и у страшњљиво глупом осећању, као откинута срца, очекивао је нешто страшно а онда, часак после тога, отварао је очи и пузао даље. Показало се да су три коња убијена. Његове кобиле у није било. Курда је одахнуо м окренуо атузећи кући. Сунце је зашло — само је још на истоку горељо сенмо. Зидсви кућа су се рушили и отварали видик на далека поља иза железничке пруте. На брежуљку се већ поставила артилерија — све више совјетских војника ишло је шанчевима поред пута и стазицама, носећи зелене гране мн снопове жита на леђима.

„Ажа, то је била борба — Немци су потучени...“ — помислио је Курда. — Боже, значи да њих више нема код нас — одиста су потучени!

Мшао је преко башта те чије звао да су му чакшкире потпуно подеране, да поред уха мма отек»= жину као јаје.

— Но шта је — где је кобила — рикнуо је на зета, који је седео у кући на клупи.

— Немци су је узели — не знаш још! Сама сам видела. Отели су је Владеку на путу и одјахали на њој! — запљакала је жена.

— Ех, Војтек, Војтек, да те ђаво однесе! — прасткуо је Курда. Хтео. је да замахне руком, али је нагло осетио да нема снаге,

— штћепане, забота, шта имаш то на устима2 викну му жена,

— А шта бих имао — ваљда муха, Ђавоља веро!

— Кобила — наша кобила! — као да је плачним гласом певао Војтек.

— Придржи ме, Като, — хтеде Курда у том тренутњу шатнути, схватајући да се с њим догађа нешто рђаво; али не рече“ништа, него. поред зица склизну на земљу.

. Кад су та помоћу воде довели к свести, лежао је већ на слами у кревету. Лампа је горела — поред стола седела су два млада совјетска официра, пила млеко и веселим гласом причала о току битке.

— Шћепане, Шћепане, — закука сува му жена. ·

— Ох, где си ти био — напиј се бар млека, јадмегтче. — Крупна Палушктина стала је поред њега; – Ммате рањену ногу и отеклину поред уха као јаје, — рече одједном сентенционалго.

— Хеј, кобиле нема, а такво је добро било марвинче, — уздахну Курда. :

— Пусти то, Шћепане — главно је да ти је глава читава и да си се спасао.

Мришла је тада дебела Палушина, а од ње, замириса на вотку или на нешто друго.

— Ви не знате да су код нас у селу два тенка разбијена, а Немци су већ четрнаест километара далеко одавде.

„Ишао сам кроз саму средину

битке“ — помисли још Курда. -

Станислав Шентак

(Из књите Фронт на Висли, 1946, Мревео с пољског г,

НАУРУ БАРА АЕ ин

Пи Ј

издавачког предузећа Народног фронта Србије,

"а -

| | |

мае тата авва етизви ма авва ава ава виаава вани зе чан авва внав ври ма нивое инв авва рова илити

Ааза вили овални ла винова рова вв ар Ва ва иза вани занЕ Нава а звани волова ви ни па ината ни иви и чл иза 51471525а 14131341