20. oktobar
'
моран, сан". каљав, стиже најзад Једнооки.
медвједар шемсо У Добој. За њим је, на
ланцу, тромо и .лоспано „као да се тек про-
будио од зимскок сва, газио хрупан,.мршав . медвјед блиједо - мрке љињиво длаке.
— Једва једном, шућур Алаху!: — хукњу задовољно Шемсо кад под ногама) осјети тврду чарши- У ску калдрму. 6
Бијаше рано. југовно прољеће, изненадно ото. плило, па се снијет нагло отопмо и друмови се мскварили и узблатили. Свраћајући по селима лијево и десно од главног друма што води за. Добо), шемси већ дозлогрдило да се ббчи са каљавим сеоским путевима гдје му кондуре снаки час'остазаху у тешкој лепљивој иловачи, па је; више волио и бос ићи „мето сваки час гледати кадуће му; око кондуретина остати у блату. Јаш гора су МУ на паст били људи, вијечито гласни: сеоски псм, шта су га често пратили чак на крај сеља, бијесно лају-1 ћи на медвједа! А више од света дофади му стаљнио у
кретање међу мрким, озбиљним и мало разговор-:
ним сељацима, који су, сатрвени послом им нема-' штином озлојеђено.: и немило гледали:и ма њ, м ва медвједа им, чини се, на читав свијет. нарочи-
то су га уплашили онихоко Дервенте, велтика зЗловтав-
тила и ћуталице па је у њихова села ријетко и
навраћао, и никад му се:није милило даугдје код
њих омркне.
— пхи, пасји некакав свит, све ти дају стари, сомун и кукуруз, у три села. ако добијеш динар. А м шта ти сељаци знају шта је међед.— презри. во је одмахивао Шемсо, .
и није онда ни чудо што се бијаше | жестоко ужелео чаршије, беспослених чарштилија им „честитота циганског свита“ са којим бар можеш до миле ваље промухабетити, па да те мине жеља.
Добој му се у први мах учини сав некуда уч-. аб, сив м замро од зимског бадаваџисања и до саде, али чим стиже у прђу махалску улицу, стијешњену још више авлијским оградама, окружи га гомила голе прљаве дјечурлије и којекаквих одра. слијих беспослењака, па су га у стопу пратили од једне до друге куће.
Пред првом каваном ма коју наиђе задржа се нодуже. Била је то кавана Реџепа Куленсвића, нетдашњег беговског измећара, вазда пуна докона и нерадна свијста спремног и расположеног у свако доба на какву било шалу и комендију, тек да се убије дуго вријеме и досада. чим Шемсо стиже им, ударивши у бубањ, запјева отегнуто и кроз нос;
— де поиграј, ме-е-еђеде, ме.е-еђеде,..
Сви који су унутра кахвендисали, као да их неко из вреће баци, поскакаше као на чудо и начетише се на прозоре, све један преко другога, јер их је мрзило да излазе ван у блато. Дочекатпе та читавим пљуском ријечи, као старот познпаника: — Охо, види Шемсо, још је жив стари кењац, = ја, дина ми, мислио да је већ давно отскочио...
— Ехеј, Штеемсага, јеси л' навраћ'о горика прико Саве, да ти славонски хећими намисте и то друго око:
— Аман, аман, ђе ти се тако удебели то твоје звире, мора да си га плахо добро хранио зимус.
Шемсо је на сва задиркивања само кривио своје гараво лице на осмијех („докону свиту свашта падне на ум“) и, свијетлећи оним једним оком, разигравао свот Мишка знајући да му неће бити џабе. „Нису ово они дервећански губерти и циције".
Мишко се с дубоким и раздртим мумљањем подигао на задње ноге, -предњим ·ллапама обухва-
тио ланац и тако се:неситурно “тетуцкао јућм“ по такту“ бубња. | — А дедер, Мишпико, покажи > ефендијама | шта (ради стара бака, (кад. се опије,
Мишко је: стао да. посрће као пијан и најзад 'сезскљокао у ' блатр уз грохотан смијех читаве каванр. Чак се и млади'хоџа Незировић, вазда некуд замишљен м озбиљкн, смијао слатко и од срца, а клафеџија Реџам, сувзи висок преко'сваке мјере, дридећи се за груди, наизмјенице се смијао м катљеаф са озима пуним» суза:
—> О, људи,-људи пахметна. хајвана, налет га ве било!
—' Уписани Амже Гљухан, онако он завагује кад се надије. ;
иду Шемсин |ћулах" полетјеше „круне“ и оријетки“ педесетпатци, а. хоџа Незировић даде му читаву дводинарију.
Е, „људи, одавна се
— еОбукарио ·свил, плахо офукарио — махну ТНемсо' главким, тмедађући ситниш на дњу ћулаха.
Кад је веселе већ издушило, неко из каване пружи! Шемси филџан каве да попије онако на сто јећке, а једнот алчака, који је већ у тринаестој лежјо; у бувари 'због крађе кокошњију, подговориње и: дадмпле му динар, па овај узе руковет запаљене сламе и :причесе је одострат медвједу. Засмрђе осмуђена длака, Мишко дивње урдикну и, рту љатац 'асојиј је Шемсо држао хнатакњут на руци, 'раскрвави · сву губицу, а Шемсо- се, колико је дуги широк „птрострије у житко. блато пред каваном.
Дугачки кафечтијаРеџеп закоценутсе м сав иомадри оду смијека и силнота кашља што му је У исти мах, навалио, па сједе, грцајуни натраг на клупу. а остапи,:и сами се смијући, излетиште тобож зачуђени; — Аман, ћКоеће, шта: ти би, да немаш падавикукавзте «сињиз Шемсо се озловољи ћутке диже („ђе се. брате,» смидеш '(бунити на њиха, кад те људи хране"), једва ухвати“Мишика и пође да се за раније уклони јер је из искуства знао да су ови кафански беспослењаци, кад се већ нечим засите, спремни на сваку грубост и свирспу шалу, само да тргну им растресу учмале", живце.
До ноћи обиђе-јот неке-махале гдје му паде мало која пара, али су зато дјеца, често и крадом од старијих, износила и Мишку бацала убзајатиле комаде хљеба „кости м којекакву кухињску ситнеж и стшатке.
У сами: мрак ППамсо сезпопе стрмим сокачићима са клизавом истраном калдрмом до најгорњих кућа добајских и оконачи се код свога старог доста шабана Бешлапића са којим је још за вријеме рата, као војник, чувао швапске магазине на “Устипрати виште Сарајева.
=
слађе не насмијах.
~
ду,
Јотт прије седам осам година Шемсо је купио · Мишка“ будзашто“ од једнот славонског Цитанима
А штитити
послао о
кога су жандарми тражили због некаквих крађа, па је с њим једно подрутг“тодине ходао по Славомшији, све док му, у једној од својих многобројних туча, браћа Цигани не избише лијево око. Отада он, родом Босанац још више омрзву ту мочвару једнолику славошеску равницу, са њеним родама које по ваздан клепећу на димњацима и њеним бескрајним прашним цестама 00 којих самују им полако се суше дудови ·обијељени ираптивом исто се човек бијаше у души разболио ол оне панонске бескрајности им монотоније, па лијепо оживи, кад угледа опет стијашњене босанске хоризонте, дивљачна обрасла брда м планине којих човјек не бијаше још ни из далека покорио.
и Шјемсо отада пође од вароши до вароши и од касабе до касабе, куда је још као дјечак пролазио, навраћајући, али онако к'о заузгред, м У села. Највољио је по касабама, јер је то за њих, оскудне у забавама и новостима, била читава једна мала сензација кад навратм који медвједаћ. А већ кад би о вашару дошао неки мањи циркус, човјек с лутком која говори им зна кинески, или по свој Босни чувени пехливан Ариф Тамбурија са својом партнерком Марицом — о томо би се доцније по читаву годину причало, а дјеца би с во ћака ломила вратове претстављајући. Арифа им Ма. рицу како „пехливане" на ужету.
Сјутрадан, пошто обиђе још неке добојске сокаке, Шемсо се крену пут Прибинића, намјеран да се преко Борије птанине, спусти до Котор Вароша м Бање Луке, па одатле даље до цазина и Клљладуше, њему добро познатих крафева, гдје се надао зарадити штвотод. Истина, цазиљани м Кладушани су велике уклкњице ш хрсузи да таквих надалеко нема, али се медвједом забављају тростодулпније и весељије него дјеца.
Свраћајући по оближњим већим селима, шемсо трећег дана, у недјељу по подне, стиже у При. бинић под Борију. Сјатише се соко њета са свих страна прва дјеца, а неки железничари, поднатити у најбољем расположењу, заокупише га да им медвјед ипра. Кад Мишко започе с мтром, они часком замукоше гледајући га им сами се весвјесно поводећи за тактом бубња, а онда поново заграјаше, ударинље раздрагано неколико пута по пемсину рамену, повукоше га за.дугачак подеран ка. пут м одоше бучећи даље, оставивти му пуну траку ситнине. '
Задовољавт добрим ћаром, шемсо привеза Мишка пред једну кавану за нечија испрегнута кола, а сам се попе на низак дрвенв подиум под настрешницом, наручи каву, купи за динар бијеле мисираче — „халауше“, па, истежући са сваким залогајем танак црним врат ,гутао је суву проспиту мисирачу, присмачући је с комадом бајатог јеч. менот сомуна, црног као земља, који је јуче нека снатпа била бацила медвједу, па му га ен одузео, сматрајући да је то за Мишка сувишпте ; фин залогај. 1:
Екипни турнир У Опатији
У Опатији је почео екипни турнир за овогодишње првенство Ју. тославије. У такмичењу суделују екипе осам друштава Савезне лире, које између себе држе ме. чеве по колима. Најбоље изтледе на освајање првог места има еки-
Прајнфалка. ља четврто по
данас.
Матне
Такмичење у Опатији претстав. реду екипно пр. венство ФНРЈ од:ослобођења с до
мађстора Пуца,лга Милић мајстора ~ 18984 до 197, У једној својој пар.
тији извео је пример Анастазије вог мата. Отварање је итањол.ско. Бељи: Ласкер — Црни Аматер 1. ег—е4, ет—е5; 2. 5Е1—13 598с6: 3. 141—65, 528—16; 4. 0—09, 5:16: е4д; 5. 'ГА—е1, 5е4—46; 6. 561—23,
спике 546:05; 7. 513.е5, 5с6:65 0107. ...
' јели памучни облаци. У јарутама, дубоко испод пу~
па ЦДЈА „Партизан“, којој је на челу интернационални мајстор и државни првак Елигорић. Поред глигорића у екипи „Партизана“ наалазе се још мајстори Милић, Божић, капетан Марковић и Ан. дрић, затим мајсторски кандидати Матановић, Грубер и ришка. У првом колу, у коме је „Парти. зан" са а добио утанмићу про. тив љубљанског „Крима“, Глиторић је победио: интернатионатнот
под матним сликама подразумевају се тишични положаји, ка. рактерисани тиме што у извође. њу мата суделују света две или три фигуре: Како за проблеми. сту, тако и за практичног играча потребно је да познаје такве мат. не слике. Једна ед матних слика позната је под отаринскум име. ном „Анастазијењог мата“. До Емануел Јеаскер (1868—1940), доктор фитозофттје м светски првак од
5565:23; 8. 5е5:26--, 118—е7; 9. 5066: ел, 523:41; 18. 5е7—26+, оаб—07; 1, 5Е6б-ет 1 рен ји озфао га ПЕогУ јасбђ; 8. Те1:е5--, 148—е9 9. 5"45, 0—0; 10. 585:27--, КЕВ—ве: :'. ра!—ћ5, 565—84 (Ма 1... 79—26 ђефтћо Ће 12. рАБ—ће, 937—06: 73. чжеб—ћ5, 26:55; 14. 256—16 та; 22. пу5:љу 4, КЕ; 13. Тео—1о таб Таи ројогај о ригејауа 58Кка Азуавважтјеатовр тека.
А АРА РРА
у
Дотле су дјеца, сва радосна, искористила ши лику да се позабаве с Миштком. Набацивати су та њ' пиљцима гуркала га поиздалека сухомм трегтитие од. граха — тркљанца, а кад видјеше како халањ љиво купи им гута добачену храну очас се разлетеше около, доносећи и оно што је било за јеж и што није било.
Неки плав малишан, у зелену шеширићу, сит лутара који је имао свој рејон у Борији, претрча | прекопута у своју кућу м, У незакључаној очевој остави, из једног чабра извади комад сировог авчијет меса посута сићаном којим је њетов отац тровао по Борији вукове па, држећи га за два прстића, радосно долети натраг и баци га пред Мишка, сав зажарен и усхићен својим подвигом. Мзшко пожудно оњуше месо, на та попуж пса, притисну шапом и поче раскидати,
Случајно свративши пажњу на дечју шалу, Шемсо се чисто запрепасти кад видје како Мишко кида месо: |
— Аман, аман, хрсузи проклети, који вам џенабет рече да му давате месо хоће ми се звирђе помамити па ме растргтати горе У Борији. Налет вас било, псоглави једни... |
Зграби из самих уста Мишкових остатак меса им баци га далеко низ калдрму. Острвљена „звијер само лритушено им опасно замумља. Деца су пла тиљиво навиривала иза кућних ћошкова.
Свршивши с обједом, Шемсо се диже па, кад оцтјени по сунцу да ће јотш до дана моћи да превали преко Борије до првог рударског насеља, пре баци бубањ на леђа и крену уз планину тврдо набијеном цестом коју тек погдјегдје, код већих | шумских пропланака бијаху пролокале м оштетиле прољетне бујице. "Кад зађе дубље у гору, оживе га и освјежи резак мирис смрчеве смоле и он несвјесно поче брже и живље да корача.
Свуд уоколо расла је густа висока црногорица тако да се тек над главом могао примијетити комад ведрине преко које су сваки час плутали би
та, чули су се поточићи нарасли од отољљена снијега. По долинама шумских јиш су се бијелиле хрпе заосталог снијега. Журно #жорачајући, Шемсо им не обрати пажњу, кад му Мишко први пут некако ружно замумље и поведе се устрану,. и
— жазд, хајд, болан, који ти је сад белај, шиси се ваљда опио долика у терибаинићу. послије два - три корака Мишко натло тргву ланце и пропе се увис, урликнувши некако раздрто и необично, да се Шемсо за тили час престра шено окрену, спреман већ да дочека навалу разбјешњене звјери.
— ма казо сам већ сто пута да МУ не дају меса, острви се живина проклета, па ње навалити на “свеца... "
Али Мишку не паде на ум да наваљује, Пропевши се на задње ноге, као да се хрве с нечим невидљивим, он се сруши на десни бок и задњим ногама стаде“ очајно грепсти по цести да је све врцао ситан пијесак. Урликање му постаде испрекидано, дављеничко, а на устима му почеше расти м прскати ситни пјехурићи пјене. Шемсо се зграњуо као помавитао: |
— Аман, људи, за име Бога, шта ово би!.. Ма не дајте... не дајте... — повика упрепашћено некоме кога ту није било м, окрећући се згрануто ожо себе, не знајући ни сам шта ради, просто се сручи у једну удољицу ниже пута и смота грудву тешка водена снијета па је изнесе горе им шоче да трља Мишка по глави. Уврзло му се бимјаше одједном у главу да ће то помођи (још давно је пледао како су тако у Славонији трљали на вашару неког џамбаса кога сељаци бијаху претукли), Кад видје да ни то не помаже и да се Мишко све ви те издужује и кочи, Шемсо стаде из гласа ку. кати и бугарити, љубећи још млаку њушку медвједа: «
— Куку, једини друже и хранитељу мој, шта ћу брез тебет... куд сам сад прист'о, јадни Шемсо!.. Опрости Мишко, брате мој рођени, свачим сам те напалио досад... м глађу и жеђу...
Од јадиковања м плача глас му се најзад пресјече и промукну, а кад га одумину први вал жалости, поче тихо као да прича Мишку, шапутати поднимивши се на обје руке:
— Е, мој Мишко, сирото моја, читавог смо вика забављали пуст и докон свит.. сваком смо служити на кометдију, па ево каква те судбина
није се више знало јадикује ли он то за ми шком мили плаче сам над својом властитом скит. вичком судбином,
Најзад сасвим спусти главу у руке као да је задријемао, па је анако на сједећке све до у.кеке ситно м тихо цвилио и уздисао.
освтлести га тек љеден вјетрић што пирну од текље чисто га поли ледом. Не бијаше ни опазмо да се већ било уноћило. Из помрчине је са свих срана нијемо пријетила студена и вучарна | Ђорија планина,
Бранко ЋОПИЋ |
~ ЛИМАНА АРАТА И | Козја ЛХубеница
+.
ве године провео сам то-
плишњи одмор на острви=
ма. То јест на једном 0о-
трву, — а баш на коме није битно по сам догађај. Главно је да сам се одморио и одужио свој дуг према породици. Старије дете ми је научило да плива и да рони — чак је и сав нос одрало. Млађе је још мало за пливање, али иначе, дете — је бистро (не што је моје). Самоини цијативно се брчкало. М дечја мајка, моја жена и другарица, м она се лепо провела. Нема шта, дању купање и сунчање, свако вече залазак сунца из прве руке, после тога игранка (истина, ја не играм, али волим да гледам из прикрајка). Углавном, било је лепо.
Само једно недостаје: на острву нема лубеница. Ништа: Нема, м нема. ГК, сад почиње прича,
На повратку дошли ми бродом на Ријеку ујутру у осам, 2 воз нам полази у три после подне. шта да радимо, то јест ја, моја жена и другарица, онај старији што је научио да плива м онај мали који још није научио да плива, зли је, иначе бистар, научиће. Запечатили смо кофере (негио сам парче црвеног воска У џепу за ту прилику), дали их у гардеробу, а пегер са храном и тако те ситније ствари вучемо са собом:
мештанин ли је,
Пођемо ми таке, цела пород ца, и пливачи м непливачи, да базамо по вароши. Ту Ријека, тамо Сушак, између њих приста ниште. ја уживам у посматрању пристаништа и багера, али ми 0нај старији — пливач — нокваСпазило дете некога гост љи је па изјави
ри све.
како носи дубеницу, категорично:
— Хоћу дубеницу!
Онај мањи, бистар, изко ме зна шта је то ,викну У знак соли. дарности:
_ — соцу беницу!
где да му је пађем7 Навалила деца, хоће па хоће. пође. мо, са децом и цетерима да тражимо лубенице. Распитамо се тде има, има на Сушаку. Да не причам много, нашли смо је, хва ла богу, на пијаци у Сушаку. Усекли смо чеп им видимо: добра — црвена. Е, сад настаје мука: где да је једемот Ја сам био за то да је ту на липу места, на пијаци, уништимо. МИ деца су била за то „али жена ми м дру тарица, из неких психолошких
с
| ____________________________-------_____-___-_---
разлига, (ње пристаје, Нели, ту са синдккалним објавама —
~
није чисто, Јели неки .двеви лу-' кумимш те, боже, пео свет дотиљо
бенице па затадили, _разбљцати
коре.
Пођемо даље, поред Рјечине, нађосмо и клупу м коју за от. натке — душу дало за наш подхват. Али свет шета ли шета, зна се, све трудбсеници на одмо. ру, опаљени сунцем. Мене срамота, куд ћу пред холиким светом као бараба да једем с лубенице насред улице. Мало даље — „Континентал“, кафана пуна света — нема места, а ко зна да ли је уобичајено ла се једу лу-= бенише. Пођемо преко моста м зађемо ка трамвајском депоу: не.
ка се деца играју, а мало даље рад | · ници нешто истоварују.
Кренемо да тражимо неку пусту улицу, али некако ниједна није пуста. идемо тако у колони, тачно каза што је записано У синдикалној објави: Шрво ја, па другарина ми, на деца, ухватила се за руке. Ја, наравно с лубеницом. Ппођемо у парк ко је 'био зна: милион степеница има да се пређе — а већ близу подне кад у парку, хоћели, нигде усамљенот места. Седе ваздан неки
„ша море: »
Сунце притекло, а ми се у све „ме узбичајеном поретку упутимео „да тражимо неко прикладно ме· сто. Ако ништа друго, бар ла _ бацим ту проклету лубеницу. Ма
пристаништу — лом, Батер „Биоково“ диже по пола вагопа муља, бродови се мувају, а путни Мци.. аман, отвуд оволико "света2 Улинама. врвм, јуре камиони, трат ваји, све неки људи беле каже, биће да су домаћи, Е, што сам
се преварио: Рачунао сам: на. станици, у чекаоници, лепо на миру, доакаћу јој — њој лљубеници. Кад тамо, 0 господе, па
остаде ли неко код куће2 Нисам знао да имамо толико становни-
штво!: да ли је неко остао у зе-
_мљи бар да: дежура, иљи су се сви слегли на ријечку станицу да путују.
Ја идем напред са лубеницом, жена и другарица за ином, а деца се вуку и цвиле — траже да се лубеница то пре ликвидира. И тако, у том поретку, про крстарили смо нео Сушак ш Ријеку. Дошло ми да бацим не само лубеницу него и.. Али нема
ПРЕНИО
врућина је врућина, лубеница тешка, а депа пенпте лодијаште. МИ тако нам про
где. Треба разумети,
ђе време до поласка воза. Рачу. нам, појешћемо је у возу, а коре кроз прозор. Кад је воз полазне показујем дени море:
— Види, стене, море:
А сви упиљили у лубеницу једнако цвиле, У Бозу некако не згодно — како да сечели воћљуг Путника пуно, покапаћеш некога, а без тога је већ било свађе. Ништа. Деца некако заспала, ујутру се пробудила — већ Бео-
— Биди, смне Саву: — показујем. А ови ни етпепелити. Једнако
паље у лубеницу, а она у мрежи
Несрећња једна. Онај мањи, што је бистар заборавио јој име па визе;
— сОпу оно:
Излазимо са етанице — напред ја са лубесницом (ствари смо мо.
рали дати насачу, јер ја немам сто руку). За мном цела пероди“ ца. Кући смо се одвезли фијаке“ ром (малога ни „ђи-ђи“" не инте ресује). Откључали смо „врата У онако с ногу „само што смо оста вили ствари, расекли лубеницу У појели. Била је фина, слатка Деца су била одушевљена — 899 дело је вући терет кроз пео СТ. шак м Ријеку, преко Горског бо тара, Загреба и Сиска у 50“ град.
Само ми је после било криво: читам у — новинама извештај ТАСС-а и италијанске штампе како је на Ријеци опсадно стање — војска посела град и све везе са градом прекинуте, А јљ Ма млаз вукући цело јутро лубени“ цу по Ријеци нисам та чула НУ видео ни осетио. Биће да је 723 но све то, али ја, ето, замајао 6• оном _ лубеницом, па – ист слеп код очију. Али, што јесте — јесте: фина је била, слатка
м. >»
| одговорви- уредник Драгутин Шопајин •'улица Драгослава Јовановића 1/ру " Тел, 20.443 % Мековни рачун 103-3060586 " пошт, фах 752 ремете етатпарско-излаватке предузеће Наронног фронта срвије