Almanah o desetogodišnjici naše narodne tragedije : 1915-1925

смо били мали: „Био је једанпут један краљ, добар m паметан. који је волео толико свој народ, да није хтео да га напусти ни када су се најгора зла срушила на њега“. Али краљ, чију су нам историју причали, био је мит; онај о коме ће гово"рити стари српски родољуби малишанима био је стварност.

После повлачења дошао је тада Крф и острво Видо. То је опевала једна лепа песма Бојића — тога младог песника, жарког родољуба, врло рано отргнутог у Солуну свирепом болешћу и изгнаничким патњама. Отмена љуша овога младог Србина добро је разумела, шта су били ови хероји — фантомп од којих много, и сувише много, чувају стражу у дуби-– нама вечито плавога мора. Отишли су, са оном силном вером у будућност своје земље. „Гледајте, — рекао ми је једнога дана један ваљани француски санитетски мајор — ови јадници губе се полако, беспомоћно. Не жале се — и када је њихово срце престало да бије у њиховим широко раствореним очима остаје нешто страно, узвишено: извесност да њихова смрт није некорисна за ослобођење њихове земље,"

А потом били смо на солунском фронту. Српски војник више није био на својо ) родној груди. Био је у туђој земљи. Колико ће још времена требати да остане у изгнанству 2 „Остаће се онолико колико ће то требати, али најзад пемо победоносни ући у своја села“ — био је одговор српског војника. (Ова извесност победоносног повратка никада га није напустила. Никада није губио веру у постојану правду.

(Обучена по француском начину, изузев шајкаче коју је војник љубоморно чувао, Бојана више није била војска певача, коју сам упознао 1914 п 1915 г. Жалости, погађају! сваку породицу, албанско повлачење, острво Видо п Отап потлачена од обесног завојевача — били су га теже погодили. Када је војник бивао сам или са неколико присних пријатеља и када је хтео да изазове далеку рођену кућу, само је тада певао народне песме. И још те песме израж: вају његову чежњу за домовином, — другарицу са којом се јутром дизао и са којом је с вечери легао. То је била изгнаничка песма, она, која је никла за време албанског повлачења — она која се већ скоро данас заборавила. А ипак, шта се дугује тој песми, томе носталгичном „тамо далеко 2" То је била песма спајања и наде, која је допирала далеко у непријатељске ровове, од које су Бугари и Аустријанци дрхтали, јер им је наговештавала њихов пораз и казну за њихова недела.

Многи Срби, стари краљ први, беху пустили обраду као знак жалости. Коло се пграло ретко кад на којој пуковској слави на пример, или на одмору, недељом, када је војник хтео за неколико тренутака да заборави трагичну судбину садашњице. Ипак не верујте да је српска солунска војска опла жалосна. Жалост односи укус за животом и ствара

ина.

36