Almanah o desetogodišnjici naše narodne tragedije : 1915-1925

. Најзад месеца септембра 1915 год. дође заповест за напад. Војник Краља Петра је одмах осетио да је, овога пута, дошао час правде. Знао је такође да ће се крај њега борити француски војник, његов пријатељ и друг по оружју. А тад испуни се чудо: велика српско-франпуска победа постала је

стварност. Битка на Добром Пољу, п поред оспоРА извесних заинтересованих људи, донела је не само пораз вазалима Централних Спла него и самим Централним Силама. То је сина коју ће историја доказати. Без аустро-бугарско-немачког пораза у мабедонским планинама п у србијиним долинама, стожер савеза Централ них Сила, Немачка, не би пала. Немци би се бранили на свим фронтовима, и потражили би начина да надокнаде губитке на Истоку.

Шта је била победоносна офанзива 1918 г. — о томе треба причати. Као лавина Срби п Французи насрнули су на Бугарина и Немца, који нису могли одолети налету војске осветнице толиких вероломстава, толиких злодела. Истурене планине изгледале су непрелазиве, па ипак српски војник их је присилио. И онда, када 16 септембра српски војници пре-

оше висине Милетине Косе, када су се топови са тутњавом стр тра вата преко планине да би гонили већ деморалисаног, али још држећег непријатеља, дубоки преображај се десио у Карађорђевића војсци: она је понова постала војска певача од 1914/1915 г., а браде, ношене у знак жалости, остале су у осамљеним маћедонским јаругама.

Овога пута је била дефинитивна победа, зора народног уједињења која се дизала — оног уједињења које је било праде довски сан, а које је српски војник Великога Рата остварио, Ја сам ишао са првим редовима ослободилачке војске и, док смо јездили кроз ноћ, осветљену идеално лепим месецем,

изгледало нам је да нас предводи једна велика сенка, сенка Краљевића Марка на свом Шарпу, који је, најзад пробуђен тза свог сна од пет векова, по предању, водио своје ка победи.

Сви наши другови нису стигли до много вољене престонице, Многи су остали у путу погин тули од непријатељских пројектига, Њихови гробови славно обележавају наш пути орлови, који крстаре високо у ваздуху, чувају љубоморно остатке оних, које сматрају себи равнима.

Немогуће је исказати вам осећање што смо искусили на својим коњима, искићеним јесењским већем, које нам је, при уласку у Врању, дало најзад ослобођено становништво. Они, који су имали тај тадашњи утисак, чувају га у дубини срца, п, на самрти, када ће се за увек свести очи, мислиће на то п рећиће себи, да им живот није био узалудан. Такође је немогуће описати вам наш трпумфалан марш кроз српску земљу, где је све јурило ка долазећима са гранчицом мира