Almanah o desetogodišnjici naše narodne tragedije : 1915-1925

пичави. још неприбрани од чуда, апатично су посматрали. Но здравље, присебност и народна свест почела се враћати. Видело се да се даље тако не може.

А кад је дрскост бугарских окупаторских власти превршила сваку меру, кад су власти забрањивале српско име, српску славу, српски говор онда се народ запштао: шта саде Почиње стара српска песма: „Пушка по среди па хајд не — Бугаре = |

Већ у лето 1916. г. долазим са солунског фронта као дугогодишњи четнички војвода у Ст. Србији и Маћедонији, да се драговољно ставим на чело незадовољника и спречим денационализирање нашег народа — пушком IH бомбом.

По четничким правилима изведем успелу организацију. Све бивше наше војне обвезнике, којп су ма из којих разлога заостали код својих домова или добегли из заробљеничких логора — тајно мобилишем.

Оружја и муниције, још од отступања наше војске, остало је у изобиљу и сваки се је обвезник снабдео.

Особиту услугу у томе чинила су нам деца п жене, које су прикупљаде по шумама скривено оружје, муницију п експлозиве и предавале организацијама....

Мање десетине крстариле су по Топлици и Јабланици п бодриле патнике.

(Организовање пренесем и у округ врањски, нишки, део тимочког, крушевачки и у косовску област до албанске

границе. У организацији сам пмао близу 17.000 људи, међу којима је био приличан број Руса-добеглица. Нису изостајали ни понеки свесни Бугари, осведочени славенофили, присташи југословенске идеје.

Тако. је све било спремно за ново крваво крштење, зе топличку Голготу, за народни устанак.

Револт нашег народа Бугари осетшше, али му узрок не хтедоше отклонити...

Да отклони заслужене последице овакве своје завојервачке политике, а и да попуни п спасе своје проређене војничке редове на солунском фронту, бугарска влада, у споразуму са Врховном Командом, упути апел „Бугарском Народу у Моравској области“ (цинизам), како треба отаџбину Бугара спасавати и помоћи, Тајним наређењем обавесте све среске начелнике да ће се из редова здравих и способних људи у „Бугарској Морави“ рекрутовати војници за „ослободилачку блгарску армију“.

(Среске власти издају наредбе општ, судовима да припреме рекрутне спискове и поднесу рекрутној комисији која је имала доћи почетком 1917. г,; дакле, у зиму, да се Срби не би противили и одупрли оружјем, или се одметнули у гору.

Преко својих повереника био сам“ тачно обавештен о овој намери бугарских власти,