Almanah o desetogodišnjici naše narodne tragedije : 1915-1925
ИНТЕРНАЦИЈА
Била је страшна Албанија, но за краће време; и окупација је била велико зло, — али интернација је свакако једно од најтежих зала, које је у светском рату доживео наш народ.
Интернација је била непријатељско срество да, под изговором чувања реда и мира у окупираној земљи, обезглави наш народ и убије његову отпорну снагу. У ту сврху непријатељ је стварао велике лагере, са баракама од дасака, окружене жицом, - или искоришћивао већ готове тврђаве. Тамо је одводио у заточење, појединачно и групно, у првом реду, виђеније и истакнутије народне људе, обележене као „непоуздане“, „сумњивог политичког држања“, а затим и осталу интелигенцију, чиновнике свију струка, па и сам пук. Пошто би се издржала карантинска мучења ишло се у лагер. На место свога одела, које би уништило силно дезинфекцирање, добијало се лагерско од коприве, са обућом од платна п дрвета, слично робијашком. У бараци се добијала постеља од сламарице и једног ћебета. На оделу се пришивало четвртасто парче од блеха на коме је стајало слово и нумера. И кад је човек био сведен на нумеру — тада су тек настајали дани правог лагерског мучења.
Живот у лагерима био је очајан. Глад, зима, болест, нештедан рад и оскудица у свему беспомоћно су убијали.
за цео дан се добијала само четвртина сламног и убуђалог хлеба од двеста грама, смањивана каткад и на осамдесет. За доручак је било чорбе од неке траве и коприве, за ручак јело без масти, а за вечеру само танка супа. Глад је од човека стварала животињу, која једе траву и глође бачене кости. Због изнурености од глади и зиме слабило се до смртне исцрпености и изумирало је поступно на четрдесет, шесдесет, па и сто дневно. А сва мучења пратило је до зла Бога рђаво непријатељско поступање: псовка, туча, казна, финансиско искоришћивање, спречавање дописивања. Најубитачније су биле духовне муке. Чежња за прошлошћу, брига о својима, жеђ за животом, бол од своје сопствене јадности, осећање погаженог поноса, увиђање свога пропадања и немоћ да му се отме — убијало је више од свих физичких мука. А круг тих патњи није био исти само једног дана, једне недеље и једног месеца него годинама. У сенци бајонета и бараке живци, трошени до крајње исцрпености, издавали су под тежином патње и очаја. Као и на бојишту, као у затвореној арени, у лагеру су били бој живот и смрт, ухваћени грчевито у крвнички коштац.
По појединим лагерима било је нешто школа и читаоница, а било је и позоришта. Но све то више је било непријатељев „блеф“ да изгледа хуманитаран у очима страног света, него што је био гест, до се задовољи човечанска потреба. Јер у свим њиховим поступцима био је одсутан сваки хуманитет. Срества и начине на које су их понижавали и кињили немогуће је набројати. За милосрђе нису знали, жалба није вредела, а протест је значио казну. И онда је само остајало: трпети или бежати. Тако су многи, немогући више подносити ужасно стање у лагеру, бежали по сваку цену, потуцали се по шумама и лутајући месецима, успевали ипак да пребегну преко границе у Швајцарску и Холандију, и да отуда дођу на солунски фронт.
Лагера је било у више места. У Аустро-Угарској најзлогласнији су били: Нежидер, Болдогасоњ, Арад, Ашах, Браунау, Нађмеђер, Хајнрихсгрин и други; а у Бугарској нарочито Сливен и Панчарево. У бугарским лагерима још се свирепије и нечовечније поступало. Уопште узев лагери су наше велике жртве. Од 180.000, које интернираних које заробљених у Аустро-Угарској и 100.000 у Бугарској, после трогодишње интернације, није се здраво вратило својим кућама ни по педесет хиљада. М.. Илић
69