Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРЕГЛЕД ЧАСОПИСА

The American Journal of International Law. A Quarterly. Nos. 1,2, 3,4, Waschington 1952. Америчко друштво за међународно право, које издаје часопис, спада у ред најстаријих и најактивнијих друштава те врсте у свету. Часопис je покренут 1906 године, када je основано и само Друштво. Кроз 46 година излажења, богатством садржаја и актуелношћу обрађених питања, часопис je пружио доказа о великом интересовању које постоји у Америци за проучавање међународног права, а са друге стране о високом нивоу америчке правые културе. Часопис уређује редакциони одбор састављен од најпознатијих научних радника на пољу међународног права (Eagleton, Fenwick, Hudson, Hyde, Kelsen, Jessup итд.). Поред теоретских чланака часопис садржи следеће рубрике: 1) Забелешке по правним питаньима у вези делатности ОУН; 2) Коментар издавача; 3) Текуће забелешке (конференције, правно регулисање извесних међународних питања и сл.; 4) Судске одлуке; 5) Библиографске податке. У броју 1 (јануар 1952) познати стручњак за питања међународног правосуђа М. О. Hudson даје преглед рада Међународног суда у 1951 години, са посебним освртом на англо-ирански спор и Саветодавно мишљење Суда поводом стављања резерви на Конвенцију о геноциду. Професор Stephen С. Y. Pan у чланку: Правки аспект Јалтског споразума, износи низ интересатних момената у вези америчко-совјетских односа. Пре свега, споразум je закључен на досад неоубичајен начин. Претседник Рузвелт, министар-претседник Черчил и Стаљин потписујући Споразум нису испод потписа ставили своје званичне титуле, нити било где назначили да га потписују у име својих држава или влада, односно да су овлашћени на потписивање споразума. Професор Пан налази да тај уговор није ваљан, те да не обвезује САД, али не зато, као што то сматрају многи амерички аутори, што претседник Рузвелт није био овлашћен на закључење Споразума, већ због његове садржине, која je у супротности како са прииципима традиционалне америчке политике, тако и са осталим уговорним обавезама САД. У односу на Јапан, Споразум констатује: „да he бити обновљена ранија права Русије“, али која су то права нигде није прецизирано. Посебно je питање по ком основу су могли претседник САД и министар претседник Велике Британије чинити концесије Совјетском Савезу, у име и на рачун треће државе. Претседник Рузвелт прихватио je на Јалти Стаљинов услов „status quo” Монголије, тј. Народну Републику Монголију. Међутим совјетско-кинеским уговором од 1924 године, Совјетски Савез признаје Монголију као саставни део Републике Кине. На тај начин, по његовом схватању, САД и Велика Британија погазиле су уговор коме нису биле уговорив стране. Аутор, с друге стране, поставља питагье није ли можда на тај начин дата Монголији нека врста гарантије против Кине и СССР-a, или обрнуто, нису ли се можда Рузвелт и Черчил