Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

162

АВАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

посланика) по својој правној природи значи сасвим нешто друто од дипломатског имунитета. Посланичка неодговорност значи непримењивање кривичних закона на ове под одређеним условима. Иако се не негира характер кривичног дела у тим случајевима, ипак се кривични закон не може применити. Дипломатски имунитет, напротив, значи само немогућност кривичног гоњења дипломатских претставника док се налазе у том својству у земљи у којој су акредитовани (29). Кривична дела извршена од стране народних посланика у вршењу свог позива јесу кривична дела, али они нису кривично одговорни из разлога државноправних. Дипломатски претставници, међутим, јесу за извршена кривична дела кривично одговорни, само што из међународноправних разлога они не могу бити суђени у земл>и у којој су акредитовани док се налазе у том свойству (30). Према томе, кад би се и узело да се у оба случаја ради о неважное™ кривичних закона за одређена лица под извесним условима, ипак то неважење кривичних закона je сасвим различите природе код посланичке неодговорности a друтојачије природе код дипломатског имунитета. Код посланичке неодговорности реч je о неважное™ кривичних закона у материјалноправном смислу, док je код дипломатског имунитета реч о неважное™ кривичних закона у процесуалноправном смислу. Има аутора који иду још даље у овом погледу. Погрешно je, кажу они, говорити да je ту реч о неважное™ кривичних закона. О неважности кривичних закона у погледу лица може се говорити само у вези са оним кривичним законима који важе само за одређени круг лица (напр. војна лица) а не и код оних кривичних закона који су по важењу у погледу лица огапти. Тако, да ли ће се казнити народни посланици за извесна кривична дела цени се по кри-

I— II; De Vabres, n. 1662. Тако узимају и евн други аутори који схватају имунитет у кривичном праву уопште као изузетак од примене територијалног принципа, из разлога унутрашњеправног и међународноправног. Код нас Т. Живановић, Основи кривичног права, Општи део, II књ. 3. изд. § 70, I—II.

(29) А. Verdross, Völkerrecht, 2 Ausg., 1950, S. 232. Данае je уопште усвојено да начелно дипломатски преставниди подлеже општим нормама државе у којој се налазе. Они су изузети само из области правосуђа и принуде.

(30) Правилно гледиште излаже Хафтер, g 37, I; Сасвим нешто друго значи екстериторијалност која се заснива на међународном праву. Она не значи ослобађање од кривичног закона уопште. Она само спречава настајаше казнеиог захтева за државу у којој се дипломатски преставник налази. Зато правила о екстериторијалитету спадају у учење о важењу кривичног закона у погледу лица. Даље примећује да систематско раздвајање између имунитета посланика и екстериторијалности није још увек довољно спроведено. Слично Биндинг, стр. 3: Привилегије народних посланика спречавају како настајање кривичног права на тужбу тако и кривичног права у субјективном смислу. Напротив дела екстериторијалних јесу кривична дела, али за време трајања односа екстериторијалности не постоји само кривично право на тужбу.