Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

482

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

научно објашњење правне заповести, писац прелази на разматрање појма вредности. Прихвата објективистички појам вредности проф. Бонара, по коме ce вредност сматра као особина предмета y смислу прилагођености неком циљу, особина која постоји и вреди изван и, независно од субјекта. Из овога произилази логичан закл>учак о општем значају вредности и потреби за нормом y циљу заштите ове вредности: „заповест je логична последица суђеаа о вредности.“ Проф. Бонар мисли да овим уклања недостатак Дигијевог учења, наиме могућност заснивања дужности самим сазнавањем чињеница и њихових закона, тиме што умеће као посредника објективну вредност, засновану на циљу, y смислу везе између закона појава и заповести садржане y нормама. Y погледу сазнавања вредности писац усваја Гурвичеву теорију правног искуства и сматра да je сазнавање вредности које су основ правних норми ствар правног искуства, делом интуитивног, делом рационалног, Особитост би била y томе што ce ради о вредностима ..укљученим” (inclus) y дати друштвени поредак, што овом искуству даје известан карактер сталности, јер ce друштвени поредак непрејсидно развија те право никада не одговара потпуно друштвеном поретку. Но и y праву постоји креташе, само je ово скоковито (par bonds). Особину вредности може да има не само средство y односу на циљ, него и сам предмет узет као циљ. To ce доказује тиме што код свих чланова дате групе постоји истоветно суђење о његовој вредности. Због тога што ce елементи вредности црпе из искуства, појам je апостериоран. Вредности су предмет нормативних наука. Има их две врсте: животне (у материјалном смислу) и радионалне. Норме засноване на овим друтим вредностима (етичке) имају карактер безусловне заповести, пошто човек, ако ради као разумно биће, ту нема могућност избора. У ове норме, поред моралних. спадају и правне, јер обе врсте норми имају као крајњи циљ морално добро: усавршавање човека. Разлика би између њих, по писцу, била y томе што je код првих вредност, као основ нормативности, човек било као појединачно било као друштвено биће, док je то код правних норми друштвена вредност, „заједничко добро“ (bien commun). Право, као и морал, може да буде идеално и позитивно. Први случај постоји онда ако ce ради о заједничком добру идеално савршеног друштва. Друштвене вредности имају овде идеалан карактеп и гшавила заонована на њима HMaiy карактер отшхгих принципа правде, истих y свим цруштвима и временима. Ово идеално, недостижно право по своме апстрактном карактеру ближе je моралу него праву, те ra зато гтисац назива „прејуридичким моралом”(гпогаlе prejuridique) , Позитивно право (материјално), не y смислу формалног извора права већ y смислу позитивног интуитивног, засновано je на стварним вредностима датог друштвеног поретка. Отуда je ово „право нстовремено чињеница и дужност или норма заснована на правди.“ Као чињеница оно je производ друштвених и историских околности које дају посебну форму друштвено.м поретку извесног друштва као друштвеног идеала; као норма оно je засновано на вредностима које су примена општих принципа правде на посебне услове живота дате групе. Из свега овога произилази да ce правна наука налази на граници спекулативних наука (социологија, историја) и нормативних (етика).