Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

НАСЛЕДНОПРАВНИ ХТОЛОЖАЈ ВАНБРАЧНОГ ДЕТЕТА

275

ставу (чл. 26, ст. 5 in fine, Устава ФНРЈ) речено да се положај ванбрачне деце уређује законом, не значи да се дозвољава отступање од начала израженог у истом пропису. Уосталом, исту такву одредбу садржи и чл. 18, ст. 2, Устава ФНРЈ („Право наслеђа уређује се законом“). Суштина обе норме je јасна: Устав поставља само начала; ближе одредбе које регулишу разне материје, прописаке закони о тим материјама. И као што су посебним законима дате одредбе о статусу ванбрачног детета (Основни закон о односима родитеља и деце, Закон о држављанству, Закон о личним именима итд.) тако ће и наследноправни положа] ванбрачног детета бити уређен посебним законом, чије je доношење у току. Али и тај нови закон не може отступити од изнетог основног начела, израженог у Уставу. 5. Прва варијанта последњег Нацрта закона о наслеђивању (чл. 19) доследно спроводи како усвојени принцип, који je једно од основних начела нашег родитељског права, да су родители изједначени у правима и дужностима према деци, без обзира из каквог су односа ова рођека, тако и други, исто тако основни принцип, да су ванбрачна и брачна деца изједначена у правима и дужностима према родитељима. Наведена варијанта je још доследнија од решења датог у пропису истог члана 19 Нацрта закона о наслеђивашу од 22 августа 1950, јер овај даје право наслеђиваша оцу умрлог ванбрачног детета само у случају ако je он признао то ванбрачно дете за своје. Ова прва варијанта, дакле, доследно стоји на основним начелима нашег породичног права, начелима на којима се заснивају односи између родитеља и деце. Отуда решење дато у њој одговара систему нашег права. Друга варијанТа отступа од ових начела како садржински, тако и по форми. Због тога ћемо се задржати на неким основним питањима која се намећу уопште, а нарочито с обзиром на предложена решења у овој другој варијанти. Чл. 20, ст. 1, прокламује начело да ванбрачна деца не наслеђују свога оца. Од тога се прави изузетак само у случају кад их je отац признао за своју. Ово признање, по формулацији овог прописа, не мора да буде у законом прописаној форми већ може да буде учињено обичном изјавом, понашањем па чак и на било који други начин. У том случају, ванбрачно дете he имати исто наследно право као и брачно дете истог лица. Из оваквог решења произилази неколико питакьа. Прво би било питаше ко je се тиче суштине овог прописа. Зашто у начелу не дати ванбрачном детету право наслеђивања према оцу? Друго питаше je: зашто се отступа од већ усвојеног решеша датог у чл. 24 Основног закона о односима родитеља и деце. Ако се признање очинства може учинити на било који начин, шта остаје од читавог система утврђивања очинства, спроведеног веома доследно у Основном закону о односима између родитеља и деце. Одавде проистиче питаше: може ли