Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

296

АВАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ставничком телу па чак бити с њим у равнотежи (например, право распуштања Скупштине). IV. Међутим, иако Скупштина има врло обимна и значајна права а изврпши органи немају према њој никаква ефикасна средства којима би joj се могли супротставита, ипак то не би било довољно да се у потпуности оживотвори концепција Уставног закона, и да се онемогући Претседнику Републике и Савезном изврышом већу излазак из оквира који им je одређен принципом скупштинске владавине. Нужно je ставити границе евентуалној могућности њиховог осамостаљења у области њихових функција и аката. У ставни закон je то и учинио. Посматрајући само Претседника Републике (дакле, ыезависно од Beha чији je претседник) запажамо неколико његових самосталних права и функција изричито прописаних Уставним законом (чл. 71): претставл>ање државе, проглашавање закона, издавање неправа о ратификации међународних уговора и споразума, поставлзање и опозивање амбасадора и опуномоћених министара, примаьье акредитивних и опозивних писама страних дипломатских претставника, додељивање одликовања и почасних зваша. Поред тога, по Уставном закону, Претседник Републике врши и функцију врховног команданта оружаних снага (чл. 73). Као што се може лако уочити, сва ова права су махом она која најпогодније може да врши једна личност. Нека од ових права на изглед задиру у функције које врши сама Скупштина, али, уствари, не постоји могућност да Претседник Републике наруши право Скупштине на вршеше њених функција. Например, право Претседника да проглашава законе не значи и мешање у вршењу законодавне функције која припада искључиво Скупштини. И то из простог разлога што проглашавање код нас не значи акт конститутивне природе, акт стварања норми, већ акт декларагорног карактера (5). Исто тако, право Претседника да поставлю и опозива наше дипломатске претставнике или да издаје исправе о ратификации одређених међународних уговора не значи и преузимање вођења спољне политике од Скупштине, итд. Треба нагласити да Претседнику, иако je истовремено и Претседник Савезног извршног већа, не припада функција политичког руковођења, већ су из те функције њему дата само извесни послови које као једна личност најбоље може да врши. Осим тога, Претседник нема ни правних средстава којима би могао да изађе из датог оквира, Једини акт који му стоји на расположењу je а за вршење функције врховног команданта може доносита и наредбе, решења и сл. У сваком случају овим актима Претседник не би могао да врши и функцтгје власти ко je му не припадају. (5) В. др. Јован Ћорђевић: Уетавно право ФНРЈ, Београд, 1953, стр. 304.