Anali Pravnog fakulteta u Beogradu
ДИСКУ СИЈА
303
тив je више него орган предузећа, он je људски супстрат, људски елемент предузећа. Но пошто je он истовремено и организационо најшире тело које решава о раду предузећа, - у томе je важна политична новина: радничко самоуправљање у организации привредног живота код нас, он je истовремено и орган предузећа, и то најважнији орган, јер бира и позива на одговорност и остале органе. 5 у томе je, мислим, суштина питања и полазна тачка за његово теориско решетье. ИпаК, да бисмо ствари и у овом уском оквиру дискусије довольно рашчистили, задржаћу се још на три , момента. Прво, у погледу имовине. Како je могуће да та имовина припада предузећу, да предузеће има своја стварна, апсолутна, или ако се хоће, „својинска“ права над објектима те имовине кад je имовина друштвена, кад je предузеће друштвено? Ст. 1 чл. 5 Уредбе о оснивању предузећа и радњи каже: „имовина ко ja се даје на управЈвање предузећу јесте друштвена својина“, као и у чл. 1 Уредбе о управљању основним средствима привредних организација од 26 децембра 1953 „управљање основним средствима у друштвеној својини која су поверена привредним организацииама врите радни колективи у корист целе друштвене заједнице на основу социјалистичког демократског права самоуправтьавьа прризвођача у привреди. ..“ Тачно je да имамо те и јсличне .прописе који на први поглед говоре супротно ономе што сам горе навео. Но ти прописи имају често декларативан характер. Правки режим који je детаљно разрађен баш у тим наведецим и другим уредбама управо предвиђа у корист привредних предузећа ацсолутно стварно право о којем je горе било речи. Својина на тим објектима je заиста претежно друштвена. Али управо зато што до искуствцма тзв. административног социјализма та. дредузећа и шихови објекти не могу да буду „потпуно“ друштвени; што управо друштвени интерес: повећање и разноврсност прризводнье налаже да се радни колективи стимулирају стварањем имовинске масе којом колектив слободно располаже, морају се привредним предузећима признати њихова имовинска права. Друго, имовина која припада предузећу као правном лицу за- 1 иста je и друштвена. То- je уствари- једна подељена имовина (управо због тога што предузеће има само ограничени правни субјективитет и ограничену правну способност), као што сам изнео у чланку „Правни аспект уредбе о управљању основним средствима привредних организадија“, Економиот, бр. 5/53. Од те имовине припада само један део предузећу на самостално располагање, a већи део на основу и помоћу јавноправних финансиских прописа присвајају разни правни претставници друштва; комуне односно општине и срезови, републике и Савез.