Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

306

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

дозвољава да уговори надлежност и неког другог доиаћег избраног суда, осим спољнотрговинске арбитраже. Мислимо да на ово питање треба одговорити потврдно, Одредба чл. 3, ст. 2, Закона о привредним судовима каже да су привредни судови надлежни и за спорове између домаћих правних лица и страннх физичких или правних лица, „ако није уговорена надлежност избраног суда“. Том одредбом се, дакле;, могућност уговарања избраног суда не ограничена само на спољнотрговинску арбитражу, уколико je реч о домаћем избраном суду. У Закону о судовима избрани суд се уогшгге не помиње. Ова празнина може се тумачити тако да у споровима за чије би решавање био надлежан јутословенски редовни суд није донуштено уговарати надлежност избраног суда. Овакво тумачење може се извести из одредбе чл. 1, ст. 1, у вези са одредбом чл. 16 овог закона. Наиме, у првој од ових двеју одредаба каже се да у Југославији суђење врше редовни, привредни и војни судови, а у другој се набрајају судови који улазе у редовне, Међу овима се избрани судови не наводе, што значи да такви судови не могу у Југославији вршити суђење у стварима које су стављене у надлежност редовних судова (чл. 17 —24). Овакво тумачење одговарало би схватању да избрани суд врши државну правосудну функцију (равноправна, процесноправна теорија). Како наш законрдавац не жели да у нашој земљи ову функцију врши и суд кога странке постављају, то он на један прећутан начин искључује могућност утоварања надлежности избраних судова. Али, могуће je и друкчије тумачење које би ce састојало у овоме: Закон о судовима исцрпно набраја само оне судове који врше суђење као државни органи. Других државних органа који врше суђен.е у нашој земљи нема. То ипак не значи да заинтересовани грађани не могу уговарати избране судове, - ако ce пође од тога да ови судови нису судови у правом смислу те речи, да они не врше државну правосудну функцију. Овакво тумачегье одговарало би концепцији по којој су избрани судови приватна ствар странака, резултат њихове правке воље, и као такви не улазе у оквир државног правосуђа (цивилистичка, уговорна теорија). Против овог другог тумачења говори то што и последњи (пети) пројект Законика о грађачском парничном поступку уопште не помиње избране судове. Изгледа да Закон о судовима одиста садржи прећутну забрану уговарања надлежности избраних судова за спорове за које су надлежни редовни судови. Разуме се, предње тумачење не искључује могућност да домаћи држављанин уговори са странцем надлежност страяог избраног суда за спорове за које југословенски редовни суд по нашем закону не би био надлеждн. Недопуштеност избраних судова треба вероватно приписати оним недостацима ових судова који се као такви у правној литератури обично иаводе. Пре свега, није ретко да со поједине судије