Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

416

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ног система правке заштите пред неактивношћу администрације, па све до данас тај се институт у различитим земљама ыепрестано развита и усавршава. Од својих примитивних форми и скромног домашаја, пун пукотина, тај je систем израстао у ситурно и ефикасно средство којим се друштво брани од неактивности администрације с једнаким успјехом као и од незаконитих њезиних дјеловаша. Такав развојни процес у размјерно кратко вријеме управо се школски документира баш у нашим домаћим приликама: она непотпуност правке заштите пред шутњом администрације која je тако jaсно долазила до изражаја у нашој земљи грмеђу два рата, прерасла je y социјалистичким условима y свестрану заштиту која y битним питашима више нема шупљина. Ако ншнта друго, а оно већ та околност оправдана потребу да се та постигнућа укратко прикажу. 2. Којк CMiicao може имати шутња администрације. Као што je већ речено, полазна точка сваке заштите од шутше администрације лежи у томе што je управни орган пропустио донијети управни акт који странна тражи. Кад се апстрахирајући дужност рјешаваша, жели утврдити постоји ли нека битна и начелна разлика између шутње и изричног рјешавања у усменом или писменом облику (па чак и у облику конклудентних аката), долази се до закључака да код изричног рјешаваша увијек постоји нешто (акт или чин) по чему се може закључити што je управни орган хтио, па се онда на темељу тога може и оцијењивати да ли je његово дјеловаше законито у формалном и материјалном погледу. Напротив, код шегове шутње се не може опћенито утврдити што управни орган жели постићи својим пасивним држањем, да ли оно има неку дубљу сврху или je напросто израз шегове немарности, објективних околности или чега другог. Ова двојбеност карактера шутше вриједи и онда кад позитивно право квалифицира шутшу као пропуст у вршењу службене дужности, jep je и у том случају немогуће априористички оцјењивати да ли je шутша посљедица недопустивог субјективног става управног органа или je посљедица објективних сметши. Свака од тих алтернатива у оцјени конкретне ситуације може претстављати самосталан критериј у питашу да ли je шутша управног органа испричива или jy се може квалифицирати приближно, једнако као да je тај орган донио изрично незаконито рјешеше. Напокон, није од мале важности да се увиди како и покрај сваке могуће опће формуле о незаконитости шутше постоје ипак ■ и такве ситуације кад се поједини случајеви морају нарочито изузети од опћег правила, а с посљедицом да се таква неактивност не може квалифицирати као незаконитост. Опћенито би се дала наћи два различита пута како да се схвати шутша администрације. Једна je могућност да позитивно право приписује шутњи неки одређен смисао с тим да се у погледу по-