Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

418

АЫАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ђеним претпоставкама странка може покренути управни спор , као да jo ј je жалба одбијена” (чл. 23, ст. 1). Па и западноњемачки Закон о савезном управном судишгу од 22 септембра 1952 изријеком прописује да пропуст донијети управни акт „ ist dann einer Ablehnung gleichzuachten“ -(§ 15, ст. 2). Таква ce онда onha клаузула може с лакоћом довести у непосредну везу с начелом законитости управе: тамо гдје je управни орган био дужан донијети управни акт, а нарочито и акт одређена садржаја, његов пропуст треба да повуче за собом мјере којима ce странка може послужили да ипак оствари свој захтјев. Али излаз из шутше администрације не мора увијек бити створен на подлози позитивне или негативно пресумпције. Постоји найме и друга могућност, да правни поредак за случај незакоыите шутње искључује резонирање да ли се неактивност администрапије има тумачити овако или онако, позитивно или негативно, већ напросто полази од чгпьенице да управни орган шути, па се онда на тој основи тражи подесно средство којим ће се послужили странка да оствари свој захтјев. Како сада ствари стоје, у неким се правним системима, а нарочито и у југославенском ова чињеница сматра као разлог да надлежност за доношење управног акта деволу ира на виши орган, али се због хијерархичног уређеша управе технички може примјењивати само кад се на захтјев странке оглушио управни орган који у управној хијерархији није уједно и највиша власт. Карактеристично je с тиме у вези још и то да je шутња без неког одређеног смисла ствар заштите само у управном поступку, а да се судска заштита расправља само на подлози изложене негагивне пресумпције. Овим he питашима, дакако, у наставку бити посвећека и већа пажња. Преыа свему предшем види се да смисао шутње начелно може бити доста различав, управо дијаметрално опречан. Од кардиналне je притом важности да се подвуче како једна позитивна пресумпција практички искључује за странку која je тражила издавање акта, примјену мјера заштите које су нормалые за негативку пресумпцију; будући да се путем позитивне пресумпције даје странци точно оно што тражи, ту пресумггцију могу као подлогу за покретање правке заштите користити само лица која би њезином примјеном била угрожена у властитим правима, ноја би се у конкретном поступку појавила као заинтересирана, трећа лица. Између негативног пресумирања опћом клаузулом и .чојединачних случајева негативног пресумирагьа (кад се таква метода користи из нарочитих разлога) може практички постојати и један нарочит прелазан облик који je с правнополитичке точке гледишта у стању да разводни читаву кокцепцију заштите због шупье. Познато je найме да je судска заштита* (у облику управног спора) на бази опће негативке пресумпције вриједила у француском праву од 1864 до 1900 само у погледу аката које je имала донијети највиша учтравна инстанција као жалбена инстанција (министар),