Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

100

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

који je донео управни акт о ексдропријацији. Исто тако, тужена страна у том управном спору у смислу чл. 14 Закона о управним ‘споровима je орган који je донео решење о потврди или о одбијању потврде акта о експропријацији а не орган који je донео овај акт. Према изложеном, по истакнутом питању правног средства против управног акта о експропријацији који подлежи потврди вишег органа као збирног акта достоје три гледшпта која су се одразила у пракси: По једном које je заузео Врховни суд АП Војводине, у овом случају постоје два посебна управна акта: првостепени као акт органа који je донео управни акт о експропријацији и другостепени акт органа који je дао потврду на такав акт. Друго гледиште које je изложено у наведеном коментару Основног закона о експропријацији сматра да се само акт о експропријадији има сматрати као самостални управни акт против кога се може употребити дравно средство. И треће које заузима Савезни врховни суд по коме управни акт народног одбора и акт извршног већа о потврди таквог акта претстављају један збирни акт против кога се не може употребити у конкретном случају правно средство жалбе jep je потврду дао највиши орган те се стога у покренутом управном спору тај орган има сматрати и туженом страном. Очевидно je да je изложено гледиште Врховног суда АП Војводине правно неодрживо. Управни акт о експропријапији који срески односно градски народни одбор доноси као надлежан по чл. 3 Основног закона о експродријацији и који по чл. 6 истог Закона подлеже потврди извршног већа народне републике не претставља join уопште један потпун управшг акт. Он то постаје тек са потврдом извршног већа. До такве потврде овакав акт не може се уопште посматрати као самостални управни акт па ни као првостепени. Исто тако, ни акт о потврди извршног већа којим се на основу истог чл. 6 даје потврда на управни акт о експропријадији народног одбора, не може се посматрати као самостални другостепени акт, jep се, као што je то Савезни врховни суд правилно истакао, као другостепени акт не може сматрати такав акт у којем другостепени орган није решавао поводом жалбе странке у управном поступку. Са истих разлога неосновано je изложено гледиште у коментару Основног закона о експро.пријацији да се акт о потврди управног акта донетог у поступку о експропријацији има сматрати као самостални управни акт противу кога се има покренути управни спор. Напред смо већ истакли да се збирни управни акт, иако у његовом доношешу учествују два или више органа, споља показује као један акт. Ово je могуће стога што органи који учествују у доношењу таквог акта желе да реше један управни предмет. Не само што се такав акт према споља показује као један, он се према