Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИКАЗИ

113

герише ацсолутним недостатком императивистичке правне функције: судија у процесу нема онај положај који има субјект потчињен закону, он не стоји испод него изнад закона, он закон има у рукама, закон je оруђе судије (38). Предша поставка je тежиште деле дисертације. Она треба да претставл>а оригинални допринос пишчев науди процесног драва и права уопште. Са том поставкой тешко бисмо се сложили. Нравна норма у процесу може се посматрати и као премиса у силогизму са којим судија опершие, али то није њено битно својство. У процесу или ван њега, она пре свега остаје императив државе. Кад судија примењује норму у процесу, он то не чини само по сили формалне логике, него у првом реду до сили императива садржаног у норми. У процесу, дакле, и судија je адресат нсрме. Тврдити да судија, напр., одбацује жалбу као неблаговремену само зато што му то налажу закони логичног мишљења, значи просто апстраховати функцију судије из друштвених односа. Други део дисертације je мате занимљив од првога. Он je посвећен појму процесне радње и мерилима за утврђивање њене вредности. Дефиниција процесне радње процесноправно регулисано, на свесној вољи засновано, позитивно или негативно спољње постулате физичких лица, ради добијања или омогућења једне судске одлуке о једном правном односу у једном правно регулисаном доступку који прелази из једног стања у друго (41) не показује везу друтог дела са зашьучцима првог дела рада. Ова дефиниција, уосталом, не даје ништа нарочито ново и показује утицај Голдшмита. Taj утицај ce joui више осећа y томе што писац прихвата Голдшмитову поделу процесних радњи странака на Erwirkungshandlungen и Bewirkungshandlungen (48). У мерила за оцешивање в,редности прве трупе радгьи спадају релевантност (редко! 53), допуштеност (57) и основаност (58). Код друге трупе постоји само једно мерило за оцену вредности, а то je релевантност (65). Писцу овог докторског рада не може се оспорити изврсно познавање немачке процесноправне литературе. Мада он своје напоре управл>а на то да да једну одшту процесноправну теорију, појмови којима се он служи и закључци до којих долази одговарају највише грађанском процесном праву. Његов рад показује један типично немачки начин мишљења и гледања на проблеме: строга одвојеност материјалног и формалног права не само у проблемима, него и у методи за њихово .решавање, дал.е, склоност ка образовању појмова и, најзад, правна догматика која се уздиже изнад законских текстова.

Др. Б. Познић

Wilhelm Sauer: SYSTEM DES STRAFRECHTS Besonderer teil. Köln, Carl Heymanns Verlag, 1954, VIII + 624 S. Посебни део система кривичног права проф. Сауера je заврпши део његовог систематског излагаша које je учинио после Друтог светског рата у области кривичног права у најширем смислу речи, пошто je обухватио општи део кривичног права (Allgemeine Strafrechtslehre. Walter de Gruyter & Co, Berlin, 1949, XII +264), криминологију (Kriminologie als reine und angewandte Wissenschaft. Walter de Gruyter & Co, Berlin, 1950, XXVIII + 640) и поступок (Allgemeine Pr.ozessrechtslehre. Carl Heymanns Verlag, Köln, 1951, XX '+ 320). Овај Сауеров рад у целини je и његово животно дело