Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

заснован службенички однос. До тог момента решење о постављењу може бити повучено од органа односно старешине који га je донео (19). Ту не постоји ншсакво отказивавье службе пошто се служба може отказати само државном службенику, а лице које тек има да се јави на дужност, на основу донетог решена о поставлешу, није још то поехало. И обрнуто, поставл>ено лице не мора отказивати службу, ако не жели да се јави на дужност. Ако би такво лице које je пропустило рок за јавлање на дужност, цпак хтело да постане државни службеник, оно би морало да поднесе нову молбу за службу по којој би се морало донети ново решење о поставлешу. Све ово јасно излази из одредбе ст. 1, чл. 52, у којој се говори о „лицу које je поставлено за државног службеника“, што значи да сам закон не претпоставла да je актом о поставлењу заснован стварни службенички (радни) однос, него je ово заснивање условлено пријемом поставлеша, односно ступањем на дужност поставлено? лица. Да се службенички однос заснива тек од момента ступала на дужност вида се и по томе што се по Закону о државним службеницима, као што je наггред већ истакнуто, сва права и дужности везују, у принципу, за овај момент. Тек од овог момента дочитье радни однос поставленог службеника. Какав значај има молба код засниваша -и поставка службеничког односа (20). Питале je нарочито везано са моментом јавлања на дужност. Тиме желимо да укажемо на факт да се вола кандидата при заснивању односа манифестује у два временски одвојена момента: при подношењу молбе за службу и при пријему поставлења који се огледа у јавлању на дужност. Одмах се може констатовати да писмена молба не може играти стваралачку улогу у доношелу акта поставлела, нити може утицати на његову правилност. Правилност самог акта поставлења зависи од наступала других услова и форми прописаних законом, а не од молбе. Молба се, отуда, може означити, са фюрмалноправног гледишта, као један обичан и прост предлог или повод за покретале поступка поставлела и доношела акта о поставлењу, Надлежна власт по правилу не узима сама иницијативу већ тек кандидат својом молбом даје повода за то. Том молбом, исто тако, надлежна власт дознаје које лице жели постати њен службеник, и према томе, на које се лице има односити акт поставлена. Кад би државна служба била принудна,. управна власт не би морала да чека на волу кандидата, него би једнострано доносила одлуку о пријему у службу. Међутим, ступале у др-

(19) Проф. Стјепановић оставља као отворено питање: да ли се решење о постављегву ко je je иначе правилно после саопштења лицу на кога се односи, а пре ступагьа на дужност, може повући од органа који je донео. Изгледа да он даје негативан одговор на ово питање (Административно право ФНРЈ, св. 3, Београд, 1948, стр. 84.).

(20) Савезыи закон о државним службеницима не говори ништа о молби, али je ипак у пракси уобичајено да се постављење врпш на основу поднесене писмене молбе.