Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

130

н>их y међународним односима, али само да би заштитила њихова права. Пошто ce теорија генералне супституције, Ьвако схваћена, граничила са интервенцијом у унутрашње ствари друге државе, то ce врло брзо поставило питање да ли генерална супституција не прет-, ставља повреду начела немешања. У том погледу чињени су разни покушаји да се ограничи доеег правила о генералној супституцији, али ce није одрицало да то правило постоји. Пре снега радови професора Николе Политиса испитивали су питагье примене теорије генералне супституције државе у име портера облигација зајмова стране државе према држави, дужнику која није одговорила својим обавезама из јавних зајмова према иностраним портерима обвезница. Међутим, шегови радови су узбунили свет много више него што се то јавно мњење узбуђивало кад je Грчка била предмет оружане интервенције и ставлена под финансиску контролу на основу тога што су се државе идентификовале са удружешима финансијера и портера обвезница. Не побијајући важност права на примену генералне супституције као основа за мирну интервенцију, дошло je до њеног подвргавања испигивању после оружане интервенције у Венедуели (1902) због неплаћаша дугова. Јужноамеричко јавно мњење показало ce одлучно у захтеву да раздвоји институт генералне супституције од института оружане интервенције. Отуда Драгова доктрина у којој je овај аргентински министар спољних послова истакао да се не може вршити оружана интервенции а због неплаћагва дугова, да би нешто доцније на Другој Хашкој конференцији мира (1907), не дискутујући уопште о праву државе да се супституише за своје графане који су повериоци, поверилачкој држави било признато чак и право оружане интервенције, али дод условима да не само да дужничка држава не би отплаћивала дуг, него и ако не би пристала на међународну арбитражу, значи на међународни спор са државом која претставља повериоце, или ако не би извршила арбитражну пресуду. Ту je дошло до правног везивања између права државе на тенералну супституцију и њеног права на оружану кнтерзенцију (Портерова доктрина, која се лагано изгубила из употребе). С обзиром да су САД врло често интервенисале ради заштите интереса својих држављана код разних лапшоамеричких држава, у правничким круговима Јужне Америке, нарочито код Кубанца Бустаманте и Панамца Алфара, кристалише се питање о томе кога момента држава може претворити своју конзуларну заштиту у дипломатску интервенцију по институту генералне супституције с тим да тај дипломатски корак не претогавља мешање у унутрашње ствари државе којој се пребацује некоректно држање према странцима. Јужноамерпчка шэакса се сагласила на то да се странцу може прулгати само конзуларна заштита све док не исцрпе сва средства адмишгстративног права и све сУДске инстанције по законодавству територијалне државе, тако да се дипломатски корак има