Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПОСЛЕДИЦЕ ТЕОРИЈЕ ГЕНЕРАЛНЕ СУПСТИТУЦИЈЕ

133

интересима и одричући се унапред у своје и њихово име од сваке тужбе и приговора. Овде се држава враћа на теорију directa universalia, тј. да држава може слободно располагати не само својом им овином него и имовином својих под аника. Она ту имовну уступа, поравнава се о висини накнаде, чак je и дарује не питајући сопственике. Та нова суштина тражи своје теориско образложење. ГХојединци се буне доказујући да влада нема право да располаже туђом имовином, a још мање да њом расдолаже на штету и против воље заинтересованих појединаца. Једни су теоретичари тврдили да ако држава тако располаже имовином својих грађана, ока уствари експроприше ту имовину и зато je дужна да појединцу накнади пуну кьену вредност. Други су напротив стали на гледиште да држава штитећи и одређујући општи интерес констатован парламентарним актом о ратификацији споразума, у суштини брани оно што се може бранити и да у том случају ошгећени појединац мора бити задовољан оним што je сачуваяо. Но сви се слажу о факту да je држава овлашћена да међународним актима располаже правима својих грађана и да ти акти нису више стипулације у корист или на штету трећих, чије дејство наступа кад га заинтересовани прихвате, него да су то непосредни акти располагања и обвезивања који ангажују појединца и по праву његове државе и по праву друге државе сауговорнице и да ти акти дојединца лишавају могућности да тражи међународну заштиту, оставлзајући отворено питање да ли ће по праву његове државе добити какву компензацију за акта располагања, који je извршила његова држава на његову штету. У послератном периоду ови су акти много чешћи него раније. Почев од Париског финалног акта о немачким редарацијама (1945), преко свих уговора о миру са Париске конференције од 1946, закључно до Бонских уговора и Лондонског уговора о немачким дуговима, међународни споразуми су пуни изјава влада потписница, које оне дају у име своје и грађана своје земље одричући се од појединих права и њихових делова, склапајући поравнања, модификујући тражбине итд. Данае je правило да влада може, под условом ратификације уговора, да у међународним односима врши трансакцију о имовини и имовинским правима својих грађана, узимајући на себе обавезу да сама обештети своје грађане или регулише односе настале таквом променом. Ми целом овом питашу не би придавали практичну важност ако би се радило само о клаузулама наших поравнања са иноСграним државама у погледу обештећења странаца, чија je имовина била догођена нашим рестриктивним мерама, Међутим, нас много више интересује практично значење оно неколико уговора у којима смо ми у име наше државе за наш рачун и рачуы њених грађана склопили уговоре одричући се од права тих грађана или располажући њиховом имовином.