Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ДИСКУ СИЈА

305

ja), који ce правилно смењују, сувише je упрошћена да би била обухватна, а сувише наивна да би била објашњење стварног тока смене пояитичке власти. Насупрот оваквом Паретовом схватању, Арон има право кад истине да у друштву постоји много више владајућих трупа а не само једна и кад указује на поменуте Паретове недостатке. Али Аронова критика Маркса није тачна. Арон и Марксу замера у основи монизам у погледу владајуће класе. Наиме, он каже да до Марксу (додуше, он се донекле ограђује од тог пребациватьа Марксу, додајући да се то пре односи на уобичајено тумачење Маркса, односно на вулгаризацију) постоји такође само једна владајућа класа, jep je економски владајућа класа, сопственик средстава за производњу, увек аутоматски и политички владајућа. Међутим, каже Арон, стварност je много сложенија, јер има више слојева, односно. више грула којр су владајуће. Врло ретко ce дешава да економски владајућа груда буде и политички владајућа. Поред тога, мада не каже изрично, Арон као да против марксистичке теорије о „аутоматском“ идентификоваау економски и политички владајуће класе наводи чиньеницу да трупа која није економски владајућа (нема средстава за производњу) дође до политичке власти, и да тек помоћу ове освоји и економску власт као пример наводи большевике у Русији. Овај аргумент против Маркса употребљавају, међутим, изрично други -нисци, Насупрот овом схватању, Арон износи своју теорију о бројним групама које владају у друштву, показујући како по правилу не постоји истовременост између, с једне стране, економски и, с друге стране, политички или духовно владајуће трупе. Арон разликује пет владајућих трупа у друштву. То су: носиоци духовне власти (црквене или нецрквене свештенство и интелектуалци) ; сопственици или управл>ачи средстава за производњу; вође маса (који руководе нарочито њиховим организацијама за побољшање тешких услова живота); чиновници; политички и војни шефови. Свака од ових трупа врши различиту власт, и људи који чине ове трупе по правилу су различили. Једни су, надример, економски влада јућа трупа, сопственици или „управльачи“ средстава за производњу, а сас ( вим су други људи чиновници, односно политички и војни шефови. Што je најважније, између ових владајућих трупа постоји стална борба. Тиме се најјасније оповргава теорија по којој постоји јединство економски и политички владајуће класе, односно до којој je економски владајућа класа „аутоматски“ и политички владајућа класа. Аронова критика и његова шема владајућих трупа којом подудире своју критику толико су карактеристични за низ сличних критика да се на њој вреди задржати и показати сву н>ену, нарочито методолошку неоснованост и погрешност. Најпре, као што донекле и сам признаје, Арон заиста приписује Марксу оно што извесни вултаризатори марксизма измишљају.