Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

РАСПРАВЉАЊЕ ЗАОШТАВШТИНЕ

261

воље уопште (5). Примешено на изјаве последње воље, ово раз ликованье разумемо тако да би питаьье садржине тестамента или легата, тј. питање шта je оставил ац изјавио, било једно питање чињенично, и ако о томе међу наследницима постоји спор (напр. у случају усменог тестамента, или несталог или уништеног писменог тестамента), оставински суд упутио би их на парницу. Надротив, не би се радило о чињеницама, него о правном риташу кад међу наследницима настане спор о тумачењу изјаве последше вол>е (напр., да ли je лице коме су одређене ствари остављене тестаментом наследник или легатар, да ли у једној тестам енталној одредби лежи искључење нужног наследника, да ли je наследник или друти корисник у тестаменту довољно одређен итд.). Суд би, ако би се ово разликовање усвојило и за наше данаппье право, оваква питана, настала у току расправе заоставштине, решио сам решењем о шслеђивању (чл. 228) (6). Питање je, међутим, да ли ће у погледу тумачеша изјава последње воље наша прайса да крене овим путем. Воља тестаторова je једна животна чињеница и као таква у цлучају сумње треба да подлежи доказивању. Напр., јдцан од наследника подноси низ дисама оставиочевих, написаних после тестамента, из којих се види да je воља тестатора била оно што тај наследник тврди. Може се с правом поставити питаше зашто би изналажење воље тестаторове у једном оваквом случају улазило у облает правне оцене а не у облает чрпьеничног утврђивања (7). Штета je што по питању да ли je спор о смислу тестамента чињенични или правни, Закон о наслеђивању није заузео изричан став. Из тога што такав спор ни je наведен међу примерима који су садрж:ани у чл. 223, не може се са сигурношћу извести закључак да je по овом закону спор о Смислу тестаторове воље увек

(5) .Rosenberg: Lehrbuch des Deutschen Zivilprozessrechts, 3. Aufl., S. 497; Schönke: Lehrbuch des Zivilprozessrechts, 7. Aufl. Š. 372; Nikisch: Zivilprozessrecht, 2. Aufl., S. 395; Pollak: System des österreichischen Zivilprozessrechtes, 2. Aufl., S. 606; Sperl: Lehrbuch der bürgerlichen Rechtspflege, I Band, S. 667.

(6) Предратна судска пракса по питању- тумачења изјава воље не изгледа доследна. По једној одлуци Стола седморице, коју Горшић цитира, питање коју су вољу и камеру странке имале и изразиле није правно, док по другој, коју овај писац исто тако наводи, питанье како треба тумачити тестамент спада у облает правног оцешивања (Коментар 11, стр. 384—5). Није јасно зашто би истраживање воље странака у случају уговора било чињенично питање, a истраживање воље оставиоца било правно! Слична сумња се појављује и код неких одлука аустриског Врх. суда. В. одл. од 11 новембра 1908, и ону од 25 новембра 1925 (Die Zivilprozessordnung und die Jurisdiktionsnorm, у редакцији Klein—Schauer—Hermann, 8. Aufl., S. 872 и 874).

(7) Можда у аутриској науци није остала довољно запажена Клајнова мисао да решење овог проблема код изјава воље зависи од тога којим ce средствима цени садржина изјаве ко ja je сумњива због нејасног начина изражавања. Ако се за изналажење смисла изјаве воље другостепени суд у датом случају служио само правилима о тумачењу изјава воље, реч je о правној оцени, а ако je у ту еврху изводио и доказе, онда постоји оцена доказа која се не може побијати ревизијом (наведено код Најмана; Коментар 11, стр. 1366). Примешен на расправу заоставштине по нашем Закону о наслеђивашу, овај принцип би практично значио да би суд у случају спора о смислу тестамента упутио странке л а парницу ако о вољи оставиоца постоје доказна средства. Напротив, ако таквих сред става нема, него суд изводи о тој вољи закључак на основу правила о тумачешу правних послова или на основу закона мишљења, тумаченье тестамента дао би сам суд који расправља заоставштину.