Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

410

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

кривиду. Осим тога могућности наплате накнаде штете од оважвих лица су минималне. Зато je наложено власнику да може држати y служби само поуздана лица, a као санкција за ову обавезу, установљена je његова одговорност путнику за штете које му причине намештеници. Ако намештеници изврше радњу y споразуму са власником, онда je он саизвршилац па ce против њега поступа као y првом случају. Ако пак он није учествовао y извршењу радње која je непосредао оштеггила путника ( ;r si modo ipsius nullum est maleficium“), онда je то туђа радња па према томе не може бити речи о његовој деликтној одговорности. Али његова одговорност има ипак не&е сличности са деликтом, jep je штета наступила зато што je узео за намештешше непоуздана лица значи његовом кривицом. Зато су Јустинијанови правници ову одговорност сврстали међу квазиделикте. У трећем случају, када радњу изврше страна лица, нема ни ове сличности са деликтима (нема никакве ки ггретпосваљене кривице власника), зато je одговорност власника базирана на претпоставл>еном пакту контрактна. 4) Квазиделикт si iudex litem suam feceri разликују ce од свих других по томе што je стара установа. Док су сви други случајеви настали y класичном и посткласичном праву и y Јустинијановом праву имали пуну примену, он je био познат још закону сд 12 табллца(4l), y време легисакционог и формуларног поступка je имао важну функцију и свој процват, a y посткласичном и Јустинијановом праву ce задржао утлавном ;из разлога традиције(42). Кроз цело ово време судијина одговорност није сматрана деликтном. За прекласично и класично право то ce да закључити из Јулијанусова мишљења да одховорност судије прелази и на његове наслернике (недоследност je једно од напогрепшвих мерила којим ce утврђује деликтни карактер облигације)(43). За класично и касније право jo je јасно из Гајусове и Јустинијанове класиф/акације. Основни разлог што одговорност судије није могла бити никада сврстана међу деликте (иако je радња која ју je проузроковала несумњиво противправна) јесте тај што јој недостаје један такође основни елемент римског схватаи>а деликта: што штета коју je су-

(41) To ce закључује из таблице 2,2 y којој ce само morbus sonticus наводи као оправдање за судију који je одложио заказано рочиште. (42) Вероватно je било и неких практичних разлога без великог значаја, можда и разлог „борбе против опадајућег морала водећих чиновника“ који je император овом установом „држао y maxy“, na je тако можда она била „политичко средство за управљање империјом“ (Hübner: Zur Haftung des iudex qui litem suam fecit, lura, 1954, стр. 208). (43) D. 5,1, 16. He треба да нас буни што Улпианус тврди да то Јулианусово мишљеае ~vera non est et a multis notata est”, jep je врло вероватно, као што многи аутори мисле, да je Јулианус изнео старо схватање и стару праксу (њему ce грешка није могла поткрасти), која je касније напуштена. Уосталом, већ сама чињеница да je још y класичном праву била спорна ненаследивост судијине одговорности довољно указује да она није сматрана деликтном. (44) Начин изражавања y Дигестама и Институцијама може створити заблуду као да litem euam facere значи радњу која изазива квазиделиктну одговорност као да iudex одговара зато ~што je учинио спор својим“. Међутим, iudex шгје одговарао ~зато што je учинио спор својим“, него je „учинио саор својим“ зато што je извршио неку противправну радњу. Litem suam facere je последица a не радња. Тако Chastaignet: op. cit., стр. 14.