Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

412

АНАЛИ ПРАВНOГ ФАКУЛТЕТА

je изрекао погрешну пресуду y неком облику и обиму преузимао на себе одговорност за потраживаша о којима je требало да пресуди. Напред смо виделн да ce судијина гренша могла састојати или y пропуштању рокова или y рђаво изреченој пресуди. У оба случаја кривицом судкје тужилац није дошао до свога права. У легисакционом и формуларном поступку тај губитак je био ненакнадив, јер они нису познавили гтравне лекове. У таквим условима квазиделикт si iudex litem suam fecerit je претстављао неку врсту замене правним лековима. Наиме iudex je тада добијао своју функцију тек по закљученом litis contestatio. Због лравила да ce после једанпут закљученог litis contestatio не може поново покренути поступак по истој ствари, без обзира да ли je пресуда изречена или не; збсг преклузивног рока(so) y коме je требало донети пресуду; и због недостатка правних лекова, странке су ce могле наћи y ситуацији да непоправимо буду оштећене било тиме што су судијином кривицом прошли гтреклузивни рокови, било тиме што je судија изрекао очитледно рђаву пресуду. П{>ема томе, штета коју су странке претрпеле судијином кривицом састојала ce увек y то.ме што су изгубиле могућност да дођу до остварења свога права. Материјална штета која je тиме настугшла за странке овде je секундарног карактера. Да ce из ове ситуације изађе, створена je могућност за тужиоца да понова покрене поступак, али овога пута против iudex-a који je својим постутпрша показао (необорива претпрставка!) да je лично заинтЕресован за предмет да je срор учинио својим. Суцијина одговорност дакле није била установљена као службеничко кривично дело нити као деликт(sl) већ као средство да странка дође до свога права које je изгубила судијином кривицом. Отуда и назив si iudex litem suam fecerit, отуда судија одговара не y висини штете коју je причинио рђавом пресудом, него y висинл пуне вредности спора односно vera litis aestimatio(ö2). Судијином радњом ce, дакле, вршл нека врста новације и то повације y којој je промењена само једна странка (дужник), дзк су основ и предмет остали исти; он одговара за туфи дуг који je преузео на себе својом кривицом. У томе je битна разлика између римског схватања приватних деликата и овога квазпделикта: док

тању тачност и уредност. Сваки нехат y том погледу je несумњпво био за осуду. Међутим, судије су лаици који не морају нн познавати право. Зато имају доста прилике да изрекну погрешну пресуду. Правна снгурноет и ауторитет судства би бнли знатно уздрмани ако би странке могле кривнти судију за imprudentia при доношењу пресуде. Зато ce y пнтересу ауторитета iuđex-a (утолико греши Hübner када мнсли да je римски еудија био y горем положају од данашњег) и правосуђа уопште пресуда могла нападати само онда ако je судија погрешну пресуду изрекао долотно. (50) По Закону од дваиаест таблица пресуда ce морала изрећи нстога дана по заласку сунца. Према lex Julia iudiciaria (Gai. Inst. 4, 104) спорови између римскпх грађана морали су бити окончани y року од 18 месеци, a iudlcia Imperio continens морала су бити окончана за време док траје мандат магнстрату који их води. Ако су странке закл.училе litis contestatio a пресуда ce не донесе y овом року, поступак ce више не може покренути. (51) На шта убедл>нво указује Hübner: op. clt., стр. 201—202. (52) D. 5,1, 15, 1) односно quantum aequum ludlcl vlđebitur (I. 5, pr.; D. 50, 13, 6 в. Lenei op. cit., стр, 168) што y овом времену никако није могло бити мање од вредности спора којп je судија требало да пресуди, али je могло јбити више јер су странке могле од судије захтевати и трошкове и штете које je понављање спора изазвало.