Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКИ AKT У МАТЕРИЈАЛНОМ СМИСЛУ

391

га разликује од управног акта јесте „неразрешивб и логично сједињење“ (l’union indissoluble et logique) констатације и одлуке(l3); одлука сама за себе je управни акт; док констатација сама за себе нпје уопће ништа y праву, јер нема правног ефекта. Подвлачење сједињења ова два елемента y судском акту je утлавном исправно, и ту Duguit-ова теза уноси прогрес y теорију судског акта. Алд не може ce никако разумијети, да би y томе лежала особина судског -акта према удравном акггу, y коме сусрећемо исто сједињење, осим да поновимо жонглирање (биљ, 11) с „капа бијела“ и „бијела капа“. Једнако je претјерано тврђење, да сама констатација није уопће правни акт, јер да нема правног ефекта. Уистину тај ефект постоји и код многих чисто деклараторних аката (иако je тај правни ефект слабији неголи код судских аката, који садржавају и одлуку) и таквим актима ce не може порећи значај судског акта(l4). Bonnard ce одијелио од Duguit-a y одређивању судског акта y мате-р. смислу и вратио ce концепцији спора и субјективног права. Мора ce одмах рећи, да je тиме читава концепција судског акта y матер. смислу бачена унатраг(ls). Према Б. захваљује посебна судска функција своје постојање ситуацији сдора и она интервенира само по захтјеву, кад интересирани изјаве потребу, да ce спор докрајчи. Но тај спор узима Б. y ширем смислу, не тражећи контрадикторни спор међу странкама, већ сматра спором „чим ce постављени захгјев сукобљује с одређеним отпором или супротстављањем" (resistance ou opposition)(l6). Једнако Б. и врло проширује појам субјективног права. Надротив Б., уз малу коректуру (која je и ислравна), усваја идеју Duguit-a, да je судски акт сложен из два дијела (констатација и одлука). Према Б. je судски акт нормално сложен из два дијела и y том случају ce одлука епаја с констатацијом y нераздруживо јединство; но констатацдја je есенцијелни дио, без које нема судског акта, док изузетно може бити судски акт (код често деклараторних аката) и без одлуке(l7). Резимирајући Б. дефинира судски акт као такав акт, „који изазван спором о неком субјективном драву, које je оспорено или повријеђено, има за објект да уклони тај спор доносећи констатацију о поставл>еном правном питању и додајући томе, за случај потребе, одређену одлуку као логичну посљедицу констатације“(lß).

(13) Ibidem, стр. 443. (14) Kao примјер ce могу навести чисто деклараторни акти, којим ce рјешавају управни спорови, моје нав. Управно право, стр. 249 —51, 260. (15) Досљедно и поједина питања. Тако je напр, било много логичније Duguit-080 тумачење спора о законитости управног акта као објективног спора, неголи Bonnard-ово као субјективног. (16) Contrôle, стр. 24. (17) Међутим y француској литератури подржава и даље доста пиеаца тезу Duguit-a, _да судски акт има безусловно два дијела, тако напр, DuezDebeyre: Traité de droit admin., 1952, стр. 200; Lampué; нав. чланак; Laubadere. (18) Нав. чланак, стр. 29.